Prošle godine, zamolili smo žene koje su doživele akušersko nasilje da popune upitnik na našem sajtu.
Za oko mesec dana javilo nam se više od hiljadu žena.
Ovo su njihove priče..
Priče iz porodilišta:
Žene koje su prekinule zavet ćutanja
Slučajevi koje su nam prijavile su se desili u poslednjih skoro 50 godina.
„
Porođaj je bio pre 24 godine, i dan danas sećanje izazove u meni takav strah, bes, tugu, nemoć. Zbog tog iskustva nisam nikad dozvolila sebi da ostanem trudna i to mi je jedna od većih trauma u životu. Osećaj u porodilištu je bio kao da si na robiji ili u nekom logoru.
„
Uspeli su da naprave traumu od čina koji bi trebalo da je najvažniji svakome na svetu, ne samo ženi. Mi tamo nismo osobe, mi smo 'dosadne, kmezave, ženice'. Sem ako je 'naš' lekar u smeni. Tada smo 'dušo', 'draga', itd. Nisam nikakva svilena i nesnalažljiva osoba, ali taj osećaj straha, nemoći, poniženja koji sam osećala je neopisiv.
„
Osećala sam krivicu i stid, kao da nisam bila dovoljno dobra. Osujetili su me da uživam u trenutku. Želela sam da zaboravim, potisnem to. (...) Takođe, naučena sam da nikome ne pravim problem jer su obavili nešto najvažnije u mom životu.
„
Ostavio mi je ranu da se ohladi, 45 minuta ga nije bilo. Opet se vratio odnekud besan i kaže mi kako moja p...a nije zlatna pa da ga zovu sa svih strana za mene. Na živo me je ušivao 30 minuta. Ohlađenu! Tako me je ušio da je patronažna rekla da se ni krava tako ne ušiva! Nakon dve nedelje od porođaja morala sam da idem da skidam te konce i ponovo da me ušivaju!
„
Danas imam 36 godina i ozbiljne traume od lekara i svega što uz to ide. Kada god idem kod doktora, neko mora ići sa mnom jer i dalje imam isti strah kao i tada.
Akušersko nasilje obuhvata fizičko i verbalno zlostavljanje tokom perioda trudnoće i neposredno nakon porođaja, ponižavanje, prisilne ili neodobrene medicinske procedure, narušavanje privatnosti i poverljivosti, uskraćivanje informisanog pristanka i lekova protiv bolova, odbijanje prijema u bolnicu, zanemarivanje tokom porođaja koje dovodi do komplikacija opasnih po život, a koje su se mogle sprečiti, kao i zadržavanje majki i beba zbog nemogućnosti plaćanja troškova.
Svetska zdravstvena organizacija
Ginekolog i akušer Vladimir Vajs kaže da nije način rada ili određena medicinska procedura akušersko nasilje, nego da je to čitav sled događaja.
Neadekvatna komunikacija, nedovoljno vremena, veliki broj porođaja, velika koncentracija porođaja u pojedinim porodilištima. Vi faktički onda bivate u jednoj situaciji da ne možete da se nosite prema pacijentu kao prema individui, nego kao prema broju – što je porazno.
Maja Milosavljević, psihijatrica u Institutu za mentalno zdravlje, objašnjava da akušersko nasilje može da dovede do postporođajne depresije.
Nakon verbalnog nasilja češće idu neki, po intenzitetu, blaži oblici depresije. Kod fizičkog ili seksualnog nasilja, naravno, to budu teži, umereno teški do teški oblici depresije.
Docentkinja Filozofskog fakulteta u Beogradu Biljana Stanković, koja se godinama bavi ovom temom, kaže da je razlog zašto danas pričamo o akušerskom nasilju i to kako se razvila moderna medicina.
Medicina telo i psihu tretira kao odvojene. Lekari su tokom porođaja usmereni isključivo na telesne procese i zanemaruju kako se žene osećaju, iako je to blisko povezano sa ishodom porođaja.
Najviše prijava se odnosi na loše iskustvo u porodilištima u Beogradu,
Novom Sadu...
i Nišu.
Međutim, prijave na nehuman tretman su stizale iz cele Srbije.
Skoro 97% žena koje su nam se javile nisu nikome prijavile ono što im se desilo.
„
Živim u malom mestu u kom svako svakog poznaje i trebalo je roditi još neko dete u istom porodilištu.
„
Posle sedam godina sam dobila dete i samo sam čekala da odem kući i budem sa njim.
„
Osećala sam se nemoćno i nebitno. Nisam bila sigurna imam li snage da uz malu bebu vodim jednu tako ozbiljnu borbu.
„
Nisam bila ni svesna nivoa nasilja koje sam doživela dok se u narednim godinama nisam informisala, edukovala i osvestila.
To što ne znaju kome i kako da prijave, želja da samo odu kući i budu sa bebom, kao i nepoverenje u institucije, najčešći su razlozi zbog kojih žene nisu prijavljivale akušersko nasilje, pokazuju iskustva žena koje su nam se javile.
Pored toga, žene su kao razloge navodile i traumu, strah, to što su smatrale da je ono što im se desilo normalno ili da ne mogu da dokažu.
Docentkinja Biljana Stanković kaže da o ovoj temi postoji zavet ćutanja. Ona slikovito opisuje kako se ovo ćutanje prenosilo među ženama.
Moje drugarice i rođake su za ovo znale i nisu mi rekle da me ne bi plašile, a ja ne mogu sad da plašim one koje će se tek porađati.
Međutim, svest žena o njihovim pravima, ali i mogućnost da na internetu o tome slobodnije govore, doprineo je da se zavet ćutanja postepeno prekida.
2008.
Nakon što je na blogu B92 podelila svoje iskustvo sa porođaja, Branka Stamenković pokrenula sajt Majka hrabrost. Cilj je bio da se tu skupe sva iskustva iz srpskih porodilišta.
2024.
Ova tema je ponovo postala aktuelna zahvaljujući voditeljki Ani Mihajlovski. Kako kaže, u jednom trenutku je preko svog Instagram profila uspela da skupi između 7 i 10 hiljada svedočanstava žena o akušerskom nasilju.
Ana Mihajlovski, voditeljka
„
Mislim da je došao trenutak kada su žene dotakle dno sa svojim iskustvima iz porodilišta i da sam se ja samo u tom trenutku našla tu. Prenošenje jednog jedinog storija o hrani u bolnici je doveo do eksplozije kakvu ja nisam mogla da zamislim nikada u životu. Mislim da je prosto društvo bilo spremno i da je dozlogrdilo svima.
Više od 50% prijava koje je CINS dobio se odnosi na verbalno zlostavljanje.
Olivera Kontić Vučinić iz Srpskog lekarskog društva, profesorka na Medicinskom fakultetu i doktorka u Univerzitetsko kliničkom centru Srbije (KBC Višegradska), kaže da je komunikacija čest kamen spoticanja. Ovo objašnjava kroz zamišljenu situaciju u kojoj kao doktorka treba da pregleda tri žene.
Sve tri su u bolovima i sad jedna kaže 'ja ovo ne mogu da izdržim'. I ja mogu da kažem dok pregledam ovu jednu koja leži 'molim vas, morate da sačekate, moram prvo nju da završim, bićete pregledani', a mogu isto tako da kažem 'pobogu, sačekajte, pa vidite da pregledam ženu'. Je l? Nebo i zemlja. Ovo je bilo akušersko nasilje, a ovo je bilo 'divna doktorka rekla mi je da sačekam samo malo i sad će ona mene da pregleda i posvetiće mi posebnu pažnju'.
Jasmina Mihnjak, psihološkinja koja je po obrazovanju i babica, kaže da lekar može da povisi ton ako pokušava da dozove svesti ženu. Međutim, kako kaže, nema situacije u kojoj može da je vređa.
Da je ne znam kakva situacija, lekar nema prava da uvredi ženu, da je naziva pogrdnim imenima, nema prava da joj govori da je ona nešto kriva – jer nije i ne može da bude kriva.
Ana-Marija Štulić
„
U jednom momentu je doktorka koja je dežurna utrčala i krenula da mi govori 'ubićeš dete, šta to radiš, napni se, zašto plačeš'. (...) Ja sam pokušala pola stvari da zaboravim, svih uvreda, ali ona najupečatljivija bila je ta gde ona meni govori da sam nikakva majka, da bi se ona ubila da se tako ponaša prema svom nerođenom detetu, da ću da ubijem svoje dete i da ću ja da budem kriva.
Ana-Marija je samo jedna od žena koja nam se javila sa ovakvom pričom.
Njihove ispovesti svedoče o neprimerenoj komunikaciji od strane lekara i sestara.
„
Imala sam nepunih 18 godina. Kada sam izgubila bebu i otišla u bolnicu na pregled, doktorka je krenula da viče na mene 'šta plačeš kravo jedna, bolje što si pobacila nego da rodiš degenerika'.
„
Kada sam rekla da me boli, dobila sam odgovor od doktorke 'kada si se j...a nije te bolelo'.
„
Doktorka koja je bila taj dan dežurna me je najstrašnije izvređala sa rečima 'skičiš kao prase', 'dereš se kao da ti deru kožu', 'sutra ćeš biti kao nakaza', 'dete rađa dete'.
„
Komentari tipa 'znala si da praviš dete sad ćeš da znaš i da ga rodiš' i 'tako mlada, a već mama?', 'trebala bi da juriš momke', 'nemaš ti pojma o majčinstvu', 'jadno to dete'.
„
Vređao me da sam glupača koja treba da ćuti i čeka da on završi svoj posao, ne da smetam pitanjima. Većinu njegovih reči sam bila iznenađena da čujem, a da cela sala ćuti na to. Rasplakala sam se naravno od straha, treme, sramote i rekla mu da prekine da me vređa jer niko ne treba da sluša njegove nevaspitane izlete. Sećam se da je rekao 'spavaj glupačo da te ne slušam'.
Anja Mišić
„
Problem je što ja indukciju uopšte nisam ni željela. Niti me je ko pitao da li želim, ni da li je možda bilo medicinskih razloga za indukciju. Oni su priključili indukciju i to je bilo to – bez da su me obavestili, bez da su tražili saglasnost.
Uz verbalno zlostavljanje, žene su nam prijavljivale i zanemarivanje tokom porođaja, kao i da su bez prethodnog informisanja primile indukciju.
Doktor Vladimir Vajs kaže da je pravilno da svaki put kada postoji invazivna procedura poput indukcije tokom porođaja, mora neko od stručnog osoblja da bude pored žene.
Kaže i da postoji jasno definisano kada se ona radi.
Međutim imate pojedince koji tu mogućnost zloupotrebljavaju i prilagođavaju sebi, svom vremenu ili nečem drugom.
Sonja Bila
„
Niko me nije obavestio da će mi dati indukciju, nisam ni znala da će to da se desi, mislila sam neku infuziju mi daju. (...) Sama sam bila u boksu, urlala sam bukvalno od bolova. 'Upomoć, upomoć' sam vikala, što mi je sad negde smešno, ali grozno je bilo. Došla je babica neka koja zapravo i ne može da uradi porođaj, ponašala se prema meni užasno. U nekom momentu je bacila neki peškir na mene kao da sam ja sto neki, a ne čovek, i rekla 'ako nećeš da se porađaš - ja onda idem' i opet me ostavila samu.
Svaka treća žena koja nam se javila je bila uskraćena za lekove protiv bolova.
„
Urađena mi je kiretaža ploda starog šest nedelja. Bez anestezije i prethodne pripreme. Najavljeno mi je da ništa ne boli.
Bolelo je izuzetno.
„
Pukao mi je grlić na dva mesta, sečena sam bila na dva mesta.
Ušivana bez anestezije.
„
Porođaj indukcijom koja je pojačana, bolovi pakleni. Šivenje rane spolja i iznutra bez anestezije. Revizija na živo.
„
Epiziotomija bez upozorenja i pristanka, ušivanje na živo. Lekovi protiv bolova u bilo kom smislu su misaona imenica. Kada sam pitala kolika mi je rana, kako bih znala koliko dugo da očekujem da ću trpeti probadanje iglom, rečeno mi je 'nisi ništa više nego što si morala'.
Isidora Injac
„
Doktorica me je pregledala i uputila da se vratim kući i da sačekam 10 ujutru – to je bilo, recimo oko 4 ujutru, kada će mi biti izvršena ta intervencija, takozvana kiretaža. (...) Tamo su me primili, odradili te neke rutinske pripreme (...) gde su me onda uputili da legnem na sto u istoj toj ambulanti, gde su me vezali kaiševima, rekli da ćutim, da nisam ni prva ni poslednja. U tom trenutku nisam ni znala koja su moja prava (...) u celom tom stanju šoka nisam ni pomislila ni došla do pomisli da mi možda sleduje neka vrsta anestezije (...) niti mi je ponuđeno, niti me je bilo ko pitao.
Svaka treća žena je prijavila narušavanje privatnosti, a svaka četvrta fizičko zlostavljanje.
„
U jednom trenutku bilo je 12 osoba u prostoriji. Čudili su se kako je moguće da se tako velika beba rađa bez carskog reza i epidurala. Privatnost ni na vidiku.
„
Sestra me nije vodila na tuširanje, nego me skinula golu nasred sobe i hodnika i brisala me čaršafom i alkoholom.
„
Svako gura ruku koliko može pokušavajući da me raširi jer sam se otvorila samo jedan centimetar. (...) Ostala je trauma od ginekoloških pregleda, kao i seksualna disfunkcija.
„
Za vreme porođaja, kada sam vrisnula zbog jakih bolova, ginekolog mi je opalio šamar i rekao 'mogla si da spavaš sa mužem, a ne možeš da izdržiš bolove'.
Milena Brzaković Lazić
„
Ušla sam unutra i prvo čega se sećam: onako otvoreni prozori i čovek šeta, tu je park pošto je u prizemlju i meni kažu 'skini se tu'. Јa ovako gledam čoveka, čovek gleda u mene. Dobro da se skinem pred čovekom, okej. Skinula se, sela sam na sto, čekam doktorka da dođe. Vidim tu iz njene ordinacije izlaze judi, ulaze, svi prolaze – ja gola sedim na onom stolu, svi vide na izvolte. To je nekih pet minuta trajalo. Neprijatno, ali to mi je posle bio i najmanji problem.
Doktorka Olivera Kontić Vučinić kaže da autonomija pacijenata mora da bude balansirana sa profesionalnim sudom i etičkim standardima kako bi se obezbedilo da je tretirana sa poštovanjem i sa odgovornošću.
Smatra da je akušersko nasilje uvredljiv termin i da ne treba sve lekare i babice „trpati u isti koš“.
Svaka greška, svako nasilje ima svoje ime i prezime. To znači da nema kolektivne odgovornosti. Postoji doktor koji je tako postupio ili postoji babica koja je tako postupila. (...) I to ime i prezime treba da se izgovori, kaže direktoru kuće, povereniku za pacijente.
Od 1155 žena koje su nam se javile, 33 je prijavilo institucijama ono što im se desilo.
Ove prijave uglavnom nisu imale epilog ili su u trenutku prijave postupci bili u toku.
Samo u jednom slučaju koji nam je prijavljen došlo je do kazne.
Četiri žene koje su prijavile akušersko nasilje podelile su svoju priču sa nama. Nijedna od tih prijava još uvek nije rezultirala bilo kakvom kaznom. Dokumentacija koju su novinarke CINS-a analizirale pokazuje da je uglavnom ovo pravilo, a ne izuzetak. Celo istraživanje pročitajte OVDE.
Deo prijava koje je dobila, Ana Mihajlovski je predala Brankici Janković, poverenici za zaštitu ravnopravnosti.
Ipak, ona sa njima nije mogla da učini mnogo jer žene uglavnom nisu želele da vode postupke već samo da podele svoje iskustvo.
Poverenica je, međutim, poslala preporuku mera svim ginekološko-akušerskim klinikama i Ministarstvu zdravlja.
Doktorka Kontić Vučinić misli da ih je priča o ovoj temi u javnosti malo osvestila.
Mislim da je ovo malo među nama podiglo svest o tome da i mi treba malo sebe da menjamo i prilagođavamo.
Da stvari mogu da budu drugačije pokazuje i primer Opšte bolnice u Pančevu koja je 2016. godine dobila nagradu portala Bebac za najbolju, u kategoriji srednjih porodilišta, po iskustvu žena na porođaju.
Doktor Vladimir Vajs, koji je pre toga bio načelnik u ovoj bolnici, smatra da sistem treba da se pozabavi malim porodilištima kako bi se smanjilo opterećenje velikih i time sprečilo da žene budu kao na traci.
Manje porodilište znači samo da ste vi posvećeni nekome.
Doktorka Kontić Vučinić smatra da država treba da obezbedi uslove, kadrove, sredstva, tehnologiju, dok struka treba da poradi na komunikaciji sa pacijentima.
Kaže da bi sistem trebalo da omogući i edukaciju za trudnicu posle 24. nedelje trudnoće.
Tako da ona kad dođe u porodilište već je spremna, zna šta može da bude i šta može da se desi.
Iz bolnice Narodni front i iz porodilišta Betanija nisu pristali na intervju sa novinarkama CINS-a.
Novinarke CINS-a su više od šest meseci analizirale prijave za akušersko nasilje koje su nam pristigle i razgovarale sa nekim od žena i drugim relevantnim sagovornicima.
Putem upitnika, u čijem sastavljanju su nam pomogle Sanja Radivojević iz Beogradskog centra za ljudska prava (BCLJP) i Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra (AŽC), nam je stiglo skoro 1200 prijava. Neke od njih nisu ušle u konačnu analizu jer su se odnosile na slučajeve u susednim državama ili nehumanog tretmana u bolnicama gde žene nisu bile trudne što onda ne spada u akušersko nasilje.
CINS će nastaviti da se bavi ovom temom.
[Napomena: U tekstu je 21.2.2025. izmenjeno zvanje Jasmine Mihnjak, iz psihoterapeutkinja u psihološkinja]
Novinarke: Dina Đorđević, Teodora Ćurčić
Urednik: Vladimir Kostić
Ilustracije i fotografije: Zoran Miodrag, Medija centar Beograd, portal Bebac, Instagram/Ana Mihajlovski, Leonardo.ai, Envato, Privatne arhive (Vladimir Vajs, Jasmina Mihnjak, Maja Milosavljević)
Infografike i dizajn stranice: Teodora Ćurčić, Zoran Miodrag, Vladimir Kostić
Produkcija: Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS)
februar 2025.
Povezano
Čekajući pravdu: Sistem koji je izneverio žene
Četiri žene koje su prijavile akušersko nasilje podelile su sa nama svoju priču. Nijedna od tih prijava još uvek nije rezultirala bilo kakvom kaznom. Dokumentacija koju su novinarke CINS-a analizirale pokazuje da je uglavnom ovo pravilo, a ne izuzetak.
Built with Shorthand