Čekajući pravdu:
Sistem koji je izneverio žene
Vera i njen suprug Kristijan su 2023. godine čekali svoje prvo dete.
Ipak, trudnoća nije išla po planu. Dete je razvilo simptome Daunovog sindroma, a Veri je lekar rekao da će verovatno doći do spontanog prekida. Ukoliko planira potomstvo dalje, preporučeno joj je da prekine trudnoću.
Nekoliko nedelja je čekala da je prime u bolnicu. Kada je došla na red, u toku noći je krenula da krvari. Pitala je sestru šta da radi.
„
Ona je rekla 'imate toalet, u toaletu sa leve strane se nalaze lopate, znači uzećete lopatu i ići ćete što češće na WC gde ćete se napinjati, vodite računa da plod ispadne u lopatu, a ne u WC šolju, jer u tom slučaju moraćete vi da vadite plod. Kad završite, kad pobacite, donesite lopatu sa plodom kod mene, kako bih ja mogla da odnesem na patologiju i onda ću vas ja odvesti u operacionu salu gde će se završiti revizija, nemojte da brinete oko krvarenja, to je sasvim normalno, krvarićete i eto, to je to'.
Vera nije želela da to uradi. Kako kaže, kada je zapretila da će ih prijaviti, dobila je odgovor „u 4 sata ujutro ne znam kome ćeš me prijaviti“.
Prema njenim rečima, objasnili su joj da se to svakodnevno događa, da žene pobace dete i u sobi, ali pošto ju je ona delila sa dve druge žene koje održavaju trudnoću, mora da ide u toalet.
Ipak, Vera nije pristala.
Na kraju su je ipak prebacili u salu. Krvarila je, bila je mokra i od vodenjaka koji je pukao. Kaže da niko nije došao da je presvuče ili promeni posteljinu kada se žalila da joj je hladno.
Bila je sama i kada je rodila mrtvo dete.
Seća se da joj je velika pomoć bio doktor Aleksandar Dobrosavljević, koji joj je posle pomogao – presvukao je i objasnio koje procedure sada sleduju.
Nakon izlaska iz bolnice, Vera je odjavila svoju zdravstvenu knjižicu. U državnu bolnicu se više nije vratila.
Vera je Zaštitniku građana i Ministarstvu zdravlja prijavila nehuman tretman, zanemarivanje i uvrede. Ove prijave su i dalje bez epiloga.
Iz bolnice Narodni front nisu pristali na intervju sa novinarkama CINS-a.
„
Smatram da treba da za svoj novac dobijem samo onaj tretman koji je propisan zakonom, ništa više od toga, a za uzvrat, ja sam dobila jedno poniženje, maltretiranje, sve ono najgore što može da se desi jednoj ženi koja je trebala da postane majka po prvi put, ali nažalost desilo se šta se desilo, i prosto iz razloga da se ne bi ponavljale takve iste situacije, odlučila sam se da pričam javno i da prijavim.
Vera je jedna od četiri žene koje su prijavile akušersko nasilje i sa nama podelile svoju priču. Nijedna od tih prijava još uvek nije rezultirala bilo kakvom kaznom. Dokumentacija koju su novinarke CINS-a analizirale pokazuje da je uglavnom ovo pravilo, a ne izuzetak.
Akušersko nasilje obuhvata fizičko i verbalno zlostavljanje tokom perioda trudnoće i neposredno nakon porođaja, podrazumeva ponižavanje, prisilne ili neodobrene medicinske procedure, narušavanje privatnosti i poverljivosti, uskraćivanje informisanog pristanka i lekova protiv bolova, odbijanje prijema u bolnicu, zanemarivanje tokom porođaja koje dovodi do komplikacija opasnih po život, a koje su se mogle sprečiti, kao i zadržavanje majki i beba zbog nemogućnosti plaćanja troškova.
Svetska zdravstvena organizacija
Kad govorimo o njemu, govorimo o tome kako je žena tretirana.
„Pričamo o fundamentalnom pravu, apsolutnoj zabrani tog zlostavljanja. A zlostavljanje svakako jeste kada vi budete podvrgnuti metodi koje vas izlaže nepotrebnim bolovima i patnjama.“
Akušersko nasilje nije prepoznato kao krivično delo.
Kada slučajevi akušerskog nasilja završe pred tužilaštvom ili na sudu, oni se uglavnom vode kao krivična dela lekarske greške, ugrožavanja zdravlja ljudi ili nesavesnog rada.
Novinarke CINS-a su od 108 sudova i tužilaštava zahtevom za pristup informacijama od javnog značaja tražile dokumentaciju u vezi sa ovim slučajevima vođenim u periodu od 2018. do februara 2024. godine. Od sudova smo tražile i informacije za krivično delo zlostavljanje i mučenje, ali u ovom periodu nismo našle nijedan takav slučaj.
Izdvojili smo one koji se odnose na oblast ginekologije i uz pomoć Sanje Radivojević analizirali sve u kojima se jasno ukazuje na nehuman tretman prema pacijentkinjama odnosno akušersko nasilje.
Takvih slučajeva je bilo 27.
U većini ovih postupaka neko je preminuo – beba, majka, a negde i oboje.
Samo u jednom slučaju je lekar osuđen.
Dobio je uslovnu kaznu i zabranjeno mu je da u naredne tri godine radi kao ginekolog u privatnoj klinici.
Jedna od žena koja je tužila lekare je i Maja Simić Simeunović iz Beograda. Kaže da je to rešila još u bolnici, dok je ležala na intenzivnoj nezi.
„
Jer ne želim da njegova smrt prođe uzalud i da on samo bude neka statistika za pojedine doktore u Frontu. Ja jednostavno želim svaki put kad mi čuju ime, ti lekari i osoblje u Frontu, da sutra kad porađaju drugu ženu stanu i zapitaju se 'pa dobro, ajde možda bih sad mogao da radim svoj posao kako treba'. Da se ne ponašaju tako nonšalantno.
Maja je tokom cele trudnoće osećala neki nemir. I prvog porođaja se seća kao teškog, a ni epidemija korona virusa ovog puta joj nije išla na ruku. Trebalo je da se porodi početkom 2022. godine: čekala je još jednog dečaka.
Više poznanica joj je preporučilo doktora Dejana Dimitrijevića, a kad ga je pretražila, i na internetu je videla pohvale. Odlučila je da on bude njen lekar. Ipak, to nije išlo tako lako.
Želela je da podeli sa njim svoja razmišljanja, ukazivala je da postoje razlozi da se ovog puta porodi carskim rezom, ali nije naišla na razumevanje. Priseća se da joj je doktor rekao i da beba ne bi bila toliko velika ako bi ona manje jela.
Termin za porođaj je prošao, pa je došla u bolnicu kako bi se on ubrzao. Nije napredovalo kako treba. Pozvao je još jednog specijalizanta da mu pomogne.
Čula je da to treba da bude muški specijalizant da bi jače mogao da legne na stomak i gura dok on nadgleda šta se sa bebom dešava.
A onda je u pola porođaja ostavio – Maja kaže da je rekao kako mu se završava smena. Bolovi su bili sve jači. Nije mogla više da trpi.
Hitno su je odveli na carski rez.
Kada se probudila, saznala je da je beba preminula.
Doktor Dejan Dimitrijević za CINS kaže da je svoje viđenje situacije detaljno opisao u obrazloženju koje je dao institucijama nakon žalbe, kao i da su oni sve radili po protokolu.
„Svako ima pravo da sumnja u bilo šta i da ide dalje i da traži dalje neku pravdu, ne osporavam to. Što se tiče mog i našeg dela tu se završava cela priča. Ja ne bih komentarisao dalje, postoje ustanove gde se to komentariše i gde to rešava.“
Maja je jedna od prvih žena koje su javno govorile o svojoj borbi za pravdu.
„
A ono što me najviše potreslo, i to nigde nisam rekla, evo sad je momenat, 3. februar, dan pred moj izlazak, ja sam izašla 4. februara iz bolnice, videla sam gore na intenzivnoj, gde su se svi nekako uzbunili, da svi negde trče ovamo, onamo i pitala sam tu jednu sestru 'Šta se dešava, čemu ovolika gungula?' Kao 'danas se skupljaju potpisi' pošto su te godine bili predsednički izbori. I onda shvatite, vi se tamo porađate, zapomažete od bolova, niko ni da vas pogleda. Kad treba da se da potpis, onda svi trče.
Pored toga što je o svom slučaju govorila za medije, pokrenula je dva sudska postupka – krivični i parnični.
Mesecima je tražila sudske veštake koji bi želeli da nepristrasno pogledaju dokumentaciju i daju nezavisno mišljenje.
Većina slučajeva akušerskog nasilja koje je analizirao CINS pokazuje da se veštačenje ne radi.
„U većini slučajeva za koje smo mi konstatovale da jesu akušersko nasilje se veštačenje medicinske dokumentacije ne radi ili se tužilaštvo oslanja na nalaze koje je dostavila zdravstvena inspekcija.“
Kada je iscrpela opcije kod nas, Maja Simić Simeunović se za veštačenje obraćala stručnjacima u Sloveniji, Austriji i Nemačkoj.
Potvrdan odgovor dobila je mesecima kasnije od jedne organizacije iz Engleske. Dokumentacija se sada nalazi pred tužilaštvom.
Pored toga, prijavila je slučaj i zaštitniku prava pacijenata u bolnici, inspekciji Ministarstva zdravlja i Lekarskoj komori.
Još uvek uvek niko nije odgovarao.
Advokatice Ivana Soković Krsmanović, Marina Mijatović i Jelena Stanković su septembra 2022. godine uradile istraživanje na temu akušerskog nasilja kod nas.
Pozvale su žene da im se jave i prijave akušersko nasilje. Javilo se oko 200 žena.
Prijavljivale su im, između ostalog, uvrede, uskraćivanje epidurala ili lekova protiv bolova, uključivanje indukcije bez njihove saglasnosti.
Prošle godine, zamolili smo žene koje su doživele akušersko nasilje da popune upitnik na našem sajtu. Za oko mesec dana javilo nam se više od hiljadu žena. Pročitajte njihove priče OVDE.
Soković Krsmanović kaže da su izveštaj poslale svim nadležnim institucijama zdravstvenog sistema: Lekarska komora im je dala jedan formalan odgovor u kom objašnjavaju da su načelno protiv svakog nasilja i degradirajućeg ponašanja. Zaštitnik je rekao da već postupa po ranijim prijavama u vezi sa tim problemom. Ostali – ništa.
Međutim, Soković Krsmanović je tek kasnije saznala da je Ministarstvo zdravlja nakon njihovog dopisa poslalo inspekcije u 38 bolnica širom Srbije.
Ivana Soković Krsmanović nam je ustupila te zapisnike, a CINS je od Ministarstva tražio i druge kako bi upotpunio inspekcijske kontrole od početka 2019. do februara 2024. godine.
Analiza CINS-a pokazuje da je većina kontrola završavala sa dve reči: nasilja nema.
Kontrole su izgledale tako što su inspektori uglavnom gledali dokumentaciju. Sa ženama, koje su u tom trenutku bile u bolnicama, nisu pričali.
U nekim slučajevima, zaključak u zapisniku je gotovo identičan. Izmenjeno je samo ime bolnice.
Dešavalo se i da inspektori mejlom proveravaju da li je sve u redu.
Na primer, tokom kontrole bolnice u Priboju, inspektorka je poslala mejl i tražila odgovore na nekoliko pitanja u vezi sa tretmanom porodilja. Iz porodilišta su za dva dana odgovorili da se sve radi u skladu sa zakonom.
Ivana Soković Krsmanović smatra da nadzori nisu urađeni kako treba.
„
Ja vidim da je ta inspekcijski nadzor izvršen toliko površno da je, po meni, to jedna jasna poruka da oni nemaju nameru niti želju da se zaista bave ovim problemom. I što je najgore, čini mi se da je to jedno ruganje, bukvalno, žrtvama akušerskog nasilja. I negiranje. To što vas 200, 300 ili 5000 kaže da je pretrpelo akušersko nasilje, to nije tačno. Evo vam zapisnik inspekcijskog nadzora, ništa nije utvrđeno.
Ministarstvo zdravlja nije odgovorilo na naš zahtev za intervju.
Ivana Soković Krsmanović objašnjava da zdravstveni inspektor ima široka ovlašćenja kada sprovodi nadzor - ima pravo da uzima izjave i od pacijentkinja, i od službenih lica, i od zdravstvenih radnika, dakle, medicinskih sestara, babica, ginekologa i tako dalje, da obilazi prostorije, opreme, uređaje, da vrši uvid u medicinsku dokumentaciju.
„Naravno da niko neće napisati u neki izveštaj 'da, jeste, ovaj doktor se ponašao suprotno zakonskim, podzakonskim odredbama, rekao mi je tu pogodnu reč, uvredio me, vrištao je, nije mi pružio pomoć, ostavio me samu i tako'. Ali se opet upravo sa tom namerom izbegava razgovor sa ženama, jer bi dobili one podatke koji im očito iz nekog razloga ne odgovaraju i kojim oni ne žele da se bave. Mora se obaviti razgovor, ali ne samo formalno. Dakle, te žene moraju biti uključene u inspekcijski nadzor da bismo uopšte došli do zvaničnog i tačnog podatka na koji način i u kojem broju se vrši ginekološko-akušersko nasilje.“
Danka Mihajlović je 2021. godine čekala svoje prvo dete. Nakon vantelesne oplodnje, trudnoća je tekla uredno, sve do kraja. Nekoliko dana nakon što je termin za porođaj prošao, Danka je primljena u novosadsko porodilište Betanija – krvarila je. Kako navodi, prvobitno su joj rekli da će se poroditi odmah, ali zbog gužve lekari su odlučili da porođaj ostave za sutradan, tokom prve smene, dok će njeno stanje pratiti tokom noći.
Ali, noć je donela komplikacije.
Ponovo je počela da krvari, a CTG aparat je pokazao da bebini srčani tonovi opadaju. To drugo je, navodi, saznala tek iz otpusne liste. Lekari su se odlučili za hitan carski rez, a njen sin je kasnije zbog komplikacija prebačen u dečiju bolnicu.
Nepuna tri dana kasnije je preminuo.
Prošlo je više od tri godine, a Danka kaže da ni danas ne zna šta se tačno desilo.
„
Znači ja očekujem kao pacijent da imam pravo da znam, ne samo da imam uvid u medicinsku dokumentaciju, nego da imam pravo da sam obaveštena šta se meni desilo, šta se mom detetu desilo. Ušlo je u to instituciju, u zgradu, živo. Svi su me uveravali da je sve u redu, sve je u redu. Posle dva sata je bila katastrofa i niko nije našao za shodno da mi kaže šta se desilo, zašto i da li je moglo da bude sprečeno.
Iz porodilišta Betanija nisu pristali na intervju sa novinarkama CINS-a.
Danka Mihajlović je odgovor tražila i od institucija. Brzo nakon izlaska iz porodilišta obratila se inspekciji Ministarstva zdravlja i tražila unutrašnji i spoljni nadzor rada u novosadskom porodilištu. Sedela je kod kuće, vrtela film i osećala veliku nepravdu.
Početkom novembra 2021. je stigao izveštaj interne komisije Betanije u kome je pisalo da nije bilo propusta u radu. Kaže da je razgovarala sa ženama koje su takve slučajeve prijavljivale i očekivala je ovaj ishod. Ipak, nije joj bilo svejedno.
„Ja sam bila nekako ponižena, potpuno izignorisana. Ja sam se osećala kao da su oni pisali o nekom drugom.“
Sa advokatom se žalila na nalaz interne komisije. Ukazali su na više mogućih propusta i tražili spoljni nadzor, onaj za koji su bili zaduženi lekari van Betanije.
I on je pokazao isto – nije bilo propusta.
Novinarke CINS-a su od Ministarstva dobile i druge zapisnike nakon inspekcija od početka 2019. do februara 2024. godine.
U dokumentaciji je mali broj slučajeva gde izveštaj jasno pominje da su žene ukazivale na akušersko nasilje. Na primer, u zapisniku nakon kontrole Betanije zbog prijave Danke Mihajlović se ne vidi da je ona ukazala na zanemarivanje ili da je saglasnost za prebacivanje deteta u bolnicu potpisala naknadno, kada je ono već bilo tamo.
Kada kontroliše bolnicu, Ministarstvo može da traži unutrašnji i spoljašnji nadzor rada. U prvom slučaju formira se komisija unutar bolnice, u drugom stručnu komisiju formira Ministarstvo. Ove komisije gotovo nikad nisu nalazile problem.
Takođe, u više od 100 nadzora rutinski se proveravalo kako je došlo do smrti bebe na porođaju ili brzo nakon njega. Žene koje su izgubile dete inspektori i inspektorke nisu intervjuisali, već su samo gledali dokumentaciju u bolnici. Takve kontrole su se ponavljale mesecima, uglavnom u Niškom okrugu.
Od 49 zapisnika koje smo analizirali i gde se ukazuje na akušersko nasilje, podneta je jedna krivična prijava protiv sestre koja je porođaj uživo prenosila na TikToku.
Pored tužilaštava, sudova i Ministarstva zdravlja, novinarke CINS-a su podatke o prijavama za ono što spada u akušersko nasilje tražile i od Lekarske komore i Zaštitnika građana. Do objave teksta ove institucije nisu nam dostavile informacije, pa smo se žalili Povereniku za slobodan pristup informacijama od javnog značaja.
Katja Dragojlović Karović je jedna od žena koja je svoj slučaj prijavila, između ostalih, i Lekarskoj komori. Žalila se da su joj bili uskraćeni lekovi protiv bolova, da su procedure rađene „na živo“, da je bila je zanemarena, a kada je porođaj pošao po zlu – odgovornost je prebačena na nju.
Seća se da je po dolasku kući iz porodilišta bila loše raspoložena, a to se prenelo i na njenu porodicu koja nije znala kako da joj pomogne.
„I onda smo mi tako razgovarali i mislim da je moja mama predložila 'pa možda bi smo mogli da pošaljemo neko pismo žalbe ili da prosto se nekome obratimo'. Onda smo mi tako par dana većali i razmišljali gde bi mi sad to, kome bismo mogli da pišemo da li bi uopšte neko imao sluha za nas.“
Njena majka je to preuzela na sebe jer Katja nije tada bila u stanju.
Skoro osam godina kasnije, ona je za CINS ispričala šta joj se desilo.
Katja je planirala da se porodi u bolnici Dragiša Mišović, pošto joj je poznanica prenela svoje lepo iskustvo. Tamo je išla na preglede i imala izabranu lekarku. Kada joj je pukao vodenjak i porođaj počeo, na prijemu su joj rekli da nema mesta, pa su je poslali u Narodni front.
Kako kaže, tu su se nastavili problemi.
Prema njenim rečima, uključena joj je stimulacija bez njenog znanja, ostavljena je sama u sobi da se napinje, nije dobila epidural za koji je zamolila, a svi su se stvorili tek kada se beba zaglavila u porođajnom kanalu.
Tada su, kaže, izveli Kristelerov zahvat i beba je izvađena vakumom.
„
Sećam se da je taj vakum bio toliko bolan, mislim taj instrument, i da su izvadili bebu i ja ovako vidim bebu sa glavom ovako totalno zašiljenom i ja počnem da plačem. Ne znam da li je to normalno, mislim posle sam saznala da jeste, da od tog vakuma se njima tako lobanja izduži, ali meni je beba izgledala kao vanzemaljac, pritom ne plače.
Nakon porođaja, kaže da je usledilo ušivanje rane od epiziotomije i drugi neophodni zahvati, sve bez anestezije.
Za CINS priča da ju je užasno bolelo, i da je tada čula rečenicu koja će joj se motati u glavi do danas.
„
Doktor koji mi ušiva, on ovako, ja mu vidim samo glavu, a ovog visokog lekara vidim pored da stoji pored da stoji i ja kažem 'možete li, molim vas, da mi kažete koliko će ovo da još traje, jer ja više ne mogu da izdržim ovaj bol. Ja jednostavno ne mogu, ovo toliko boli'. A taj visoki doktor meni kaže, 'pa šta se bre buniš, imaš najboljeg plastičnog hirurga, tako će lepo da te sredi'. Mislim, pritom u tom momentu baš mene briga da li je on plastični hirurg i kako će da me sredi, ja samo hoću da me prestane ta agonija. I kaže 'uostalom, kada nisi htela da pomogneš da se rodi tvoja beba, sad ćuti i trpi'. I to je bilo kao šamar u lice.
U Narodni front se više nikada nije vratila. Kaže da je samo jednom prošla ulicom u kojoj je ta bolnica i to je bilo dovoljno da joj bude muka.
Njena majka se u njeno ime obratila bolnici, doktorki iz Dragiše Mišovića koja je trebalo da je porađa, kao i Lekarskoj komori. Samo od Komore je dobila odgovor u kom se navodi da ne mogu ništa da urade bez imena i svedoka. Katja kaže da su u njenoj otpusnoj listi pečati dva lekara, ali da ona njih nije videla tokom boravka u bolnici, pa nije imala šta da odgovori na to.
Advokatica Ivana Soković Krsmanović objašnjava da lekari, sestre i babice moraju da se predstave porodiljama, kao i da u dokumentaciji mora da stoji ime svih koji su učestvovali u porođaju.
Kaže da je u međuvremenu završila obuku i za porođajnu dulu. Uradila je to da zaleči svoju traumu, shvati šta joj se desilo, ali i da pomogne ženama, koliko može, da imaju lepo iskustvo na porođaju.
Priče ove četiri žene pokazuju da slučajevi akušerskog nasilja ostaju neispitani ili nekažnjeni.
Mnoge žene ni ne prijave ono što im se desilo.
Više od hiljadu i sto njih su sa novinarkama CINS-a podelile svoja loša iskustva iz porodilišta. Od toga je samo 33 žena prijavilo institucijama.
Većina žena se zbog neinformisanosti, nemoći, nepoverenja u institucije, straha i pretrpljene traume odlučuje da to ne prijavi.
One koje su ipak prijavile, odlučile su se na to iz drugačijih razloga.
„
Zato što je moje dete mrtvo.
Biljana, Šabac
„
Da su radili svoj posao kako treba meni bi obe bebe bile žive. Petnaest godina čekam da postanem majka. Dva puta sam izašla iz porodilišta praznih ruku. (…) Ne želim da nijedna žena prođe kroz ono sto sam ja prošla, bol koja traje ceo život, niti da se osoblje bolnice ponaša prema pacijentima kao da smo stoka.
Vesna, Beograd
„
Zato što sam medicinska sestra i sramota je da se bilo ko ovako ponaša prema pacijentu. Pet dana sam tražila pomoć, dobila sam zanemarivanje i neozbiljan pristup problemu.
Milica, Sremska Mitrovica
„
Mislim da je vreme da se odnos prema ženi u ovom društvu promeni.
Valentina, Beograd
Sanja Radivojević smatra da je ključni problem što lekari nisu informisani u pogledu prava pacijenata ili sopstvene odgovornosti – krivične i materijalne. Međutim, prema njenim rečima, to će morati da se promeni.
„I ja sam rekla da ne mogu da zanemare činjenicu da žene neće stati. Ovo su nove žene, ovo su mlade generacije, ja to stalno pričam.“
Početkom 2024. godine, porodilja Marica Mihajlović optužila je lekara iz Sremske Mitrovice za smrt njene bebe, kao i za verbalno i fizičko nasilje tokom samog porođaja.
Njen slučaj je pokrenuo lavinu.
Hiljade žena je na društvenim mrežama delilo svoja iskustva kada je u pitanju akušersko nasilje, a održani su protesti u Beogradu, Vranju i Sremskoj Mitrovici. Lekar je završio u pritvoru.
Krajem prošle godine, Više javno tužilaštvo je donelo optužnicu u kojoj se, pored nesavesnog lečenja, on sumnjiči i za zlostavljanje i mučenje ove porodilje, navodi se u optužnici. Postupak je još uvek u toku.
U januaru, mediji su preneli da je lekar iz Zaječara prvostepeno osuđen zbog smrti Bobane Momčilović Veličković, reprezentativke u streljaštvu. Za teško delo, nesavesno lečenje čija je posledica smrt, prvostepeno je osuđen na četiri godine zatvora. Dobio je i petogodišnju zabranu rada u struci. Presuda nije pravosnažna.
Žene sa kojima smo pričale su se nakon neprijatnih iskustava ponovo porađale.
U nedostatku sistemskog rešenja, neke su to „rešile“ same i porodile se u privatnim klinikama. Katja je za treći porođaj podigla i kredit.
Iako to ne garantuje da će porođaj proći bez komplikacija, slažu se da tretman koji su imale je bio neuporedivo bolji.
Vera se brzo nakon razgovora sa nama porodila i dobila svoje prvo dete, ćerku. Trudnoću joj je vodio isti lekar iz državne ustanove koji joj je i prvi put pomogao. Kako kaže, njegov odnos prema njoj je bio isti u obe ustanove.
Sve ostalo je bilo mnogo bolje.
Novinarke CINS-a istraživale su kako institucije reaguju na prijave akušerskog nasilja. Od Ministarstva zdravlja tražile smo podatke o inspekcijama u ginekološko-akušerskim ustanovama od 2019. do februara 2024. Takođe, od preko 108 sudova i tužilaštava prikupile smo dokumentaciju o postupcima vođenim za krivična dela nesavesno pružanje lekarske pomoći, neukazivanje lekarske pomoći, teška dela protiv zdravlja i zlostavljanje i mučenje, od 2018. do februara 2024. godine. Izdvojile smo slučajeve iz ginekologije i, uz pomoć Sanje Radivojević iz Beogradskog centra za ljudska prava, analizirale one koji ukazuju na nehuman tretman pacijentkinja. Informacije smo tražile i od Zaštitnika građana i Lekarske komore, ali do objave nisu odgovorili, pa smo se žalile Povereniku za slobodan pristup informacijama.
Novinarke: Teodora Ćurčić, Dina Đorđević
Urednik: Vladimir Kostić
Fotografije i ilustracije: Zoran Miodrag, Envato, Leonardo.ai, Medija centar Beograd
Infografike i dizajn stranice: Teodora Ćurčić, Zoran Miodrag
Produkcija: Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS)
februar 2025.
Povezano
Priče iz porodilišta: Žene koje su prekinule zavet ćutanja
Prošle godine, zamolili smo žene koje su doživele akušersko nasilje da popune upitnik na našem sajtu. Za oko mesec dana javilo nam se više od hiljadu žena. Ovo su njihove priče.
Built with Shorthand