Zatvor nije samo mrak

Mnogi osuđenici nakon izlaska iz zatvora ponovo se vrate kriminalu. Bez posla, podrške i druge šanse, često završavaju tamo gde su već bili. U ovoj epizodi Glasne žice donosimo drugačiju priču. Priču o jednoj ženi koja kroz umetnost i rad sa psima pomaže osuđenicima da pronađu novi put nakon zatvora. Ali i priču o bivšem osuđeniku koji je zahvaljujući tom programu napustio kriminal, otvorio pansion za pse i započeo potpuno novi život.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA):  Odmah da kažem, priča iz ove epizode, ima srećan kraj. I upravo krećem od njega.

Nalazim se u prihvatilištu za pse u Staroj Pazovi.

Oko mene su boksevi sa metalnim rešetkama i dvadesetak pasa u njima i u dvorištu koje se nalazi iza njega. Ne poznaju me. skaču sa jedne strane na drugu i laju.

Ali ovo nije klasična priča o životinjama. Zapravo, ovo uopšte nije ni priča o životinjama. Ovo je priča o vlasniku ovog pansiona za pse, Draganu Martiću iz Stare Pazove. I on baš voli ovaj posao.

DRAGAN MARTIĆ: Što da radiš ako ne voliš. Ti ne voliš psa,  radiš s njima. Ma kakvi. Ja ceo život volim. Dok klinac sam dobio batine od roditelja, koliko sam dovlačio pasa kući šta sam radio ceo život to sa psima. I evo sad mi to postao biznis. I eto kako se namesti.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ali do posla koji vodi da radi, Dragan je išao trnovitim putem. Još kao mlad, ušao je u kriminal.

DRAGAN MARTIĆ: S tom drogom se uhvatio. Mislim nikad se ja nisam drogirao samo sam prodavao… Prodavao i to te lake pare. Nekako ti se osladi nikako da izađeš iz toga.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Dragan je bio i u zatvoru. Poslednji put, odležao je nešto više od sedam godina.

Mnogi od osuđenika, nakon zatvora, samo nastave tamo gde su stali. 

DRAGAN MARTIĆ: Ljudi izađu, brate, pa nema ništa. Nema ništa ono kreće od nule, nema nikog ni da ga prihvati. Pa ne može da se snađe. Ne može da se snađe i onda počnu ponovo da vrše krivična dela. Primorani nemaju ne znam da l’ to društvo ih ne prihvati, da ne znam do čega je.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ali za razliku od onih koji se posle zatvora nisu snašli i koji su se vratili kriminalu… Dragan… pa… ima drugačiju priču.

On sada živi porodičan život i udomljava napuštene pse. 

I sve to, zahvaljujući jednoj ženi iz Beograda, koja mu je promenila život, upravo dok je bio u zatvoru. 

Ona se zove Marina Kovačević i ona kroz umetnost i rad sa životinjama… pa reformiše osuđenike.

MARINA KOVAČEVIĆ: Ideja je na zajedničkom radu, na kolektivnoj kreativnosti. Svako ima pravo na grešku, ali da tu grešku popravi, ispravi i pretvori u nešto dobro.

UVODNA ŠPICA

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Moje ime je Stefan Marković, a ti slušaš novu epizodu CINS-ovog podkasta Glasna žica.

U ovoj epizod govorim o jednoj ženi koja kroz umetnost i ljubav prema psima vraća bivše osuđenike u zajednicu nakon zatvora.

Ali i kako je jedan bivši osuđenik upravo zahvaljujući toj ženi, ostavio kriminal iza sebe i dobio priliku za novi početak.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Seo sam u kola i otišao do Stare Pazove da se nađem sa Draganom Martićem.

Tu u dvorištu njegove porodične kuće svuda  su boksevi sa psima. 

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Dragan je baš visok i dobro utreniran čovek.

Kao mlađi bavio se sportom. Bio je golman. I sada trenira u teretani.

Ipak sportski život, još kao veoma mlad, zamenio je kriminalom.

Početkom dvehiljaditih, prvi put je uhapšen i to zbog razbojništva.

DRAGAN MARTIĆ: Ja sam imao neki deo tu neko prikrivanje nešto pomaganje u razbojništvu. To mi je bilo prvo delo ozbiljnije.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Bio je u pritvoru par meseci, a onda još godinu i po dana u zatvoru.

Ali da li se smirio kada je izašao?

DRAGAN MARTIĆ: Dok si u zatvoru misliš neću više nikad. To mi je to. A gde je izašao odmah opet posla. Još luđi. Još luđi. I onda ta droga, droga i dok nisam baš fasovao dobro.

STEFAN MARKOVIĆ: Kako si uopšte ušao u tu priču sa drogom?

DRAGAN MARTIĆ: Pa ne znam ni sam… u pičku ma… Ma kako. Malo po malo preko društvo. Drugar neki radio malo pa u evo lova. Evo lova lagana. Malo kesicu iz veće u manju preprodaš. Pa malo po malo pa po malo pa po više. Pa onda odskočiš pa i radiš onda ozbiljnija dela. Upoznaš ozbiljnije ljude, uđeš u taj svet i to krene samo. Tako nekako spontano.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA: I onda je Dragan priveden.

DRAGAN MARTIĆ: Pa padnem jednom za prodaju pa kao malo stanem pa opet kao ma ne rade me više. Aj ponovo neće on ni mene neće đavola da padnem i drugi put dobij dve kazne od po 4 i po godina devet godina pa na spajanjima nekim na ovom na onom umanje mi malo na sedam godina jedan mesec sam odležao kazu.

STEFAN MARKOVIĆ: Sedam godina jedan?

DRAGAN MARTIĆ: Da da u Sremskoj Mitrovici. Uf kad si u zatvorenom delu tu je gadno robijati. Tu je surova robija. Tu je baš ne vidiš ništa. U sobi si zatvoren si. Sve što izađeš napolje, ceo dan si zatvoren. 

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Onda su ga prebacili u poluotvoreni deo. To je značilo više slobode, ako bi tako nešto moglo da se kaže za zatvor… A to znači i više mogućnosti.

Tipa, mogao je tamo da radi, imao ponekad dopušten izlazak do grada, pa čak i godišnji odmor.

DRAGAN MARTIĆ: Dođu tvoji po tebe i oni te puste. Izađeš u grad. budeš tamo u Sremskoj Mitrovici ili gde već ležiš kaznu iz dobiješ izlazak u grad pa malo po malo ti oni daju onako pa imaš godišnji odmor ako si zaposlen.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Da se razumemo, ni taj poluotvoreni deo nije nešo gde bih voleo da završim.

Sobe su bile krcate.

DRAGAN MARTIĆ: 100 ljudi strašno. 100 kreveta. Znaš koliko je to? Brate dugačko 30 m sa ne znam sa 15 sa 20 i sve kreveti načičkani 100 ljudi u jednoj sobi spava.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A kakav je bio život u ćeliji? Čega tamo ima?

DRAGAN MARTIĆ: Gvozdeni krevet i gvozdena kaseta i to je to. Nemaš ništa TV nema ništa ništa. Tu je kupatilo jedno zajedničko i WC i tu kad dođeš na red ujutru kad ustaješ ono zamisli 100 ljudi u jednoj sobi imaš tri pisoara i dve šolje i ovaj se brije ovaj ide u WC ovaj se tušira ovaj… mahavarija pometnja čitava.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Zatvorski život je dosadan, ali on je radio pa je tako ubijao vreme.

DRAGAN MARTIĆ: Ja sam radio. Meni je bilo Interesantnije da radim. Ovo dosadno brate. Ako ne radiš nisi zaposlen. Ceo dan si u sobi. U buđenje u 6 odmah brojanje doručak ideš ne ideš. Ja sam se slabo tamo hranio. Nije njihova hrana ne daj bože da moraš da budeš na tom njihovom valovu. Katastrofa. Jeka neka bućkuriš neki samo da preživiš. Ja sam inače mesoždera a tamo mesa nije od korova ono na 300 ljudi spreme 5 kg mesa. I onda sam se snalazio. Hajde imao sam finansije neke pa paketi pa uplate. Pa malo možeš da kupiš na kantini malo. 

STEFAN MARKOVIĆ: A ima i toga?

DRAGAN MARTIĆ:  Da malo paket ubacu ti tvoj pošalju al ne možeš to dugo da traje.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): I upravo u tom paviljonu broj pet, Dragan je počeo ozbiljno da razmišlja da prestane da se bavi kriminalom.

Imao je dva deteta, a bivša supruga mu je preminula.

DRAGAN MARTIĆ:Svi razmišljaju kad će da izađu, kako će da izađu… Ja sam razmišljao kako ću da se unormalim da da da mi je više dosta jer sam svestan. Sad su još doneli neki zakon 55A za povratnike, kazne neke šure. Ja sad kad bi napravio nekočno delo to bi me odrali sedam osam godina i iz šale.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): I tada je u njegov život došla Marina Kovačević. Direktorka Instituta za performativne umetnosti i socijalni rad.

Ona već desetak godina pokušava da pomogne osuđenicima da se integrišu u društvo, kada se teška zatvorska vrata otvore.

MARINA KOVAČEVIĆ: Svi znamo šta je zatvor nekako u stvari svi imamo mogu reći predrasude o zatvoru. Ljudi tamo i te kako misle, čitaju, trude se da budu bolji. I zatvor nije samo mrak.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Čime se ona zapravo bavi?

MARINA KOVAČEVIĆ: Pa ja se godinama bavim reintegracijom osuđenih lica kroz umetničke prakse. Represiranih grupa kroz pozorište, kreativno pisanje, penološke, inovativne, penološke metode. Oni imaju priliku da tokom izdržavanja zatvorske kazne učestvuju u nekom projektu koji zajedno osmislimo.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ako ne znaš šta je penologija, kao što ni ja nisam znao, to je nauka koja se bavi sistemom zatvorskih kazni. I upravo kroz taj svet pliva Marina.

A kako je uopšte došla na ideju da uđe u sve to?

MARINA KOVAČEVIĆ: Završila sam književnost i upisala sam doktorske studije na Fakultetu dramskih umetnosti i baš sam želela da to bude moja teza kako umetnost, odnosno pozorište stimuliše proces socijalne rehabilitacije u pozitivnom smeru upravo sa kažnjenicima. I to se stvarno ispostavilo kao jako dobro i istinito da se oni socijalizuju, reintegrišu, vide sebe na drugi način kroz izvođenje nekih uloga, posebno kada pišu o tome i onda umetnički prorađuju na sceni.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Upravo doktorska teza joj je bila ulazna karta za zatvor.

Nešto što će potpuno da promeni njen život.

MARINA KOVAČEVIĆ: Uprava mi dozvolila  da radim sa 5. 1 odeljenjem Okružnog zatvora u Beogradu. Teška krivična dela, ubistva, oružane pljačke, dilere i tako dalje. I uzela sam da dramatizujemo Dostojevskog zajedno…  I to se ispostavilo kao fenomenalno. Zapisi iz podzemlja i Zapisi iz Mrtvog doma. Napisali su treći čin, dolazak Novajlije u ćeliju i kako to izgleda iz današnjeg savremenog zatvorskog života.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Predstava Zapisi iz ćelije broj 12 obišla je sve veće zatvore u Srbiji. Igrana je 17 puta. A onda je i javnost mogla da je pogleda.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo što čuješ je izvođenje predstave u Domu omladine u Beogradu.

Možeš da zamisliš koliko je ovo bila velika stvar za osuđenike kojima su se na neki način izmestili iz robijaškog života.

MARINA KOVAČEVIĆ: Izveli smo predstavu za javnost u Domu omladine. Veliko finale kao putujući teatar pod pratnjom. Mi smo došli u Dom omladine, napravljena je bezbednosna procena prostora. I to izvođenje je imalo najveći učinak i rezultat jer su u publici bili ljudi razni – predstavnici kulturne zajednice, novinari… Kada vam oni kroz taj aplauz daju validaciju toga da ste dobri u nečemu… meni je bilo to fenomenalno, da oni koji su se ogrešili o zajednicu sad toj zajednici vraćaju neku vrednost.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Marina nije radila samo u Centralnom zatvoru. Radila je sa osuđenicima zatvora u Sremskoj Mitrovici, sa maloletnim delikvetntima iz Kruševca, sa oseđenicama ženskog zatvora u Požarevcu.

I nije samo radila na predstavama.

Bilo je tu i pisanja proze i poezije.

MARINA KOVAČEVIĆ: Na kursu kreativnog pisanja su nastale fenomenalne priče, poezija, recitali.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Marina dobro pamti kako je izgledao rad sa ženama koje su bile iza rešetaka u Požarevcu.

MARINA KOVAĆEVIĆ: To su takve fenomenalne stvari te te divne žene pisale. Zaista kažem divne jer su otvarale sebe i svoje duše što uopšte nije lako. Nije lako dopreti do tih ljudi. A onda kad im otvorite srce svašta nešto tu se lepo desi. I onda su ovaj umetnički obrađivale, bile su antičke boginje, umetnički su obrađivale te te ovaj te svoje reči na živoj sceni i u okviru toga su učile školu fotografija. Tako u tim antičkim kostimima su se fotkale međusobno. Uvela sam školu fotografije.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Marina je baš baš energična žena. Sa mnogo strasti govori o onome što radi sa osuđenicima. I uvek pokušava da primeni neke nove metode.

Tako je došla i na ideju da spoji osuđenike sa psima lutalicama.

MARINA KOVAČEVIĆ: Ovi su i jedni i drugi sa ulice. Ove doveli šinteri, ove u marici pa su se samo spojili i kao ljube se, vole se, maze se. I još taj osuđenik dobija znanje, obuku i na kraju ovaj…

STEFAN MARKOVIĆ: koje znanje dobija?

MARINA KOVAČEVIĆ: Iz oblasti kinologije, odnosno dresuru. Pa to je mislim nauka o….

STEFAN MARKOVIĆ: O psima.

MARINA KOVAČEVIĆ: O psima. Tako je. U stvari čitav ne samo psima čitavoj metodologiji rada sa psima. Kako jedu, kako kako se kupaju, kako se dresiraju, kako pomoći psu da prevaziđe neku poteškoću i tako dalje. 

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Marina kaže da su osuđenici tamo gde treba da budu, ali da je njen cilj da pomogne da se vrate u društvo nakon zatvora.

A rad sa psima direktno može da im pomogne, jer dobijaju sertifikate kada završe obuku.

MARINA KOVAČEVIĆ: To može njima da bude na korist jer oni dobijaju sertifikate da su prošli obuke koj im kasnije mogu mislim realno pomoći u integraciji u zajednicu i kroz na kraju krajeva ovaj budući posao ili odabir nekog novog poziva kojim se do tad nisu bavili.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Marina je spajala pse i osuđenike u Domu u Kruševcu, a potom je na sličnu ideju došla i sa zatvorom u Sremskoj Mitrovici.

Tu su otvorili i azil.

MARINA KOVAČEVIĆ: Oni u Mitrovici imaju komandire obučene dresere pasa i onda su oni uh radili sa osuđenicima upravo taj program dresure. Ne samo što su spasili pse sa ulice, nego što su tim osuđenicima dali  mogućnost da u nečemu prvo učestvuju, što je verujte u zatvoru velika stvar.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Osuđenici su smislili i pravila za rad sa psima, koja su bila inspirisana filmom Borilački klub.

MARINA KOVAČEVIĆ: U tom radnom delu Mitrovice koji je bio predviđen za odnos za druženje sa psima oni su kroz umetničku umetničku Fajt klub, ovaj čuveni onaj film, oblikovali i svoja pravila kluba boraca u odnosu prema psima.

STEFAN MARKOVIĆ: Šta to znači? Kako?

MARINA KOVAČEVIĆ: Pa oni su kroz taj performans dozivali pse. Prvo pravilo kluba boraca i onda on pokaže tu vežbu kako pas korača sa njim korak po korak i kako ga tako gleda i sluša, odnosno vrlo je fokusiran na njega, na njegov hod, na njegovo ponašanje. Pa kaže prvo pravilo, sad improvizujem, ali to je bilo tako, ljubi svog psa kao samog sebe. Pa drugo pravila kluba boraca je to i to. Ali sve nešto što ima veze sa psom, sa emotivnom vezom koju su ostvarili u toj interakciji i sa zadatkom koji su imali, a to je da savladaju obuku za dresuru.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Marina je snimila i dokumentarac o ovome. Kaže, da je šteta da ovakve stvari ne budu zabeležene.

I upravo u Sremskoj Mitrovici, tu u radu sa psima, upoznala je i Dragana Martića.

DRAGAN MARTIĆ: Marina je došla tu kao ja ne znam ni kako ona tu kao drži neku sekciju nešto priče sa psima da se radi. A ja ceo život sam voleo pse i imao pse. Imao sam komšiju tu na kraju ulice koji se bavio dresurom i ja uz njega ono odrastao, pratio to, voleo i imao sam smisla za tu dresuru i ovaj tamo kad Kad sam otišao u Stremskoj Mitrovici u tom petom paviljonu ima azil, zatvor drži azil u kom imam po 300 400 500 pasa i ja meni se to odmah svidelo i ovaj

STEFAN MARKOVIĆ: To je u sklopu samog zatvora?

DRAGAN MARTIĆ: Da to je u sklopu tog poluotvorenog zatvora to je ono ma kao salaš neki to je kad si već lakši slučaj i to pred kraj kazne izbacuju tamo. Ja sam imao tu sreću pa me izbacili brzo i ovaj i tamo je taj azil veliki tu su psi i onda Marina je došla tu da drži tu neku nek neku sekciju nešto lepo pisanje, ne znam ja, ali sve je vezano nekako za te pse kao resocijalizacija osuđenih pomoću pasa kao, uz pomoć pasa, ne znam ni ja. I ja normalno odmah sam se tu prijavio.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA):  I upravo ti sertifikati su mu mnogo značili kada je izašao iz zatvora.

Marina… za koju kaže da je „burazer“, ga je na neki način vratila na pravi put.

DRAGAN MARTIĆ: Tamo sam i prelomio kad sam počeo s njom da idem na te obuke na kurseve. Tu sam i prelomio. Onda mi pričali tamo ti komandiri ti ljudi koji vode taj azil da se to naplaćuje to čuvanje da njima plaća grad da ovo da ono i tako sam ja rekoh od tog ću ja napraviti biznis.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Otvorio je svoja prihvatališta za pse. I baš uživa u tom poslu.

DRAGAN MARTIĆ: Imam ovde dvadesetak pasa tu desetak boksova i taj ispust. Imamo u Golubincima ovaj kuću jednu onako seosku. Tu su isto psi onako po dvorištima malo u čoporčićima nekima. manji manje grupice i tamo imam dosta pasa. Imam sveukupno pa kapacitet možda od 50 do 70 pasa.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Posao mu dobro ide.

DRAGAN MARTIĆ: Imam i neki ugovor sa gradskim azilom kad nemaju kapaciteta oni donose meni pse i oni meni plate to. A uglavnom sa tim zaštitarima, sa udruženjima za zaštitu životinje, oni sad nađu psa na ulici i nemaju gde da ga sklone i dovedu ga kod mene i meni plaćaju neku naknadu do mesečnu dok je pas kod mene i kad mu nađu dom onda ide u dom, udomljavaju ga. Al’ to udomljavanje nešto baš i ne ide. Više pasa u domu u inostranstvo nego kod nas. Evo ja tu imam sad rasnih pasa koliko hoćeš. Ništa slabo se to udomljava.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Pored toga, radi i u gradskom azilu… a otvorio je i svoju teretanu.

Jednog psa koji je sada kod njega, poveo je iz zatvora.

DRAGAN MARTIĆ: On je ušao tamo u krug na toj Zelengori kad sam bio. To su odeljenja poluotvorena. To nije obezbeđeno. To žica neka psi iskopaju ispod ulaze tu ih mi hranimo. I taj veliki pas, onaj narandžasti mešanac neki svideo mi se i ja ga tu prihvatio. Nadzornik mi da neki prostor tamo da mu napravim boks. Ja ga tu držao. Po svaki dan sam s njim radio. Družili se uvodio ga u sobu. Spava sa mnom u sobi. Ma ludilo. I kad sam krenuo kući poveo ga kući normalno. Evo mi ga i sad tu.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Dragan kaže da je kriminalni život ostavio iza sebe. Zahvaljujući Marini, drugačije gleda na stvari.

Ima suprugu i troje dece. 

I pse. Mnogo pasa.

I njemu je to dovoljno.

DRAGAN MARTIĆ: Zadovoljan sam sa ovim. A a sad da petljam nešto pa da ponovo se okliznem. Sedam osam devet godina. A to mi ne treba.

ODJAVNA ŠPICA

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo je bila Glasna žica.

Moje ime je Stefan Marković.

Uređivala Dina Đorđević.

Muzika, Rade Sklopić.

Produkcija Centar za istraživačko novinarstvo Srbije.

Hvala na slušanju.