Istraživačke pričeProjektiSrbija
06. jula 2009.

Visoki ulog (2): Slot klubovi u rukama viđenijih kriminalaca

Fredi Robinson možda i ne odgovara slici savršenog vlasnika kazina, onakvog kakvog su zamišljali tvorci zakona iz 2004.godine, ali zakon, od kada je počeo da se primenjuje, je svakako napravio ogromne promene u domaćoj kockarskoj industriji. U godinama nakon donošenja Zakona o igrama na sreću došlo je do prave ekspanzije slot klubova koji su bukvalno preplavili Srbiju, a u kojima se kockanje priređuje isključivo na električnim aparatima, za razliku od kazina u kojima postoji i živa igra. Istraživanje NUNS Centra za istraživačko novinarstvo u sklopu projekta mreže centara Organized Crime and Corruption Reporting Project-a pokazuje da elementi kriminala u velikoj meri kontrolišu ovaj biznis u Srbiji

Andrija Drašković (izvor: Vreme)

Prema podacima koje smo dobili iz Uprave za igre na sreću, u Srbiji trenutno postoji 87 licenciranih kompanija koje priređuju kockanje na automatima. Ove kompanije upravljaju nad 2192 slot kluba širom zemlje, a u njima se nudi kockanje na blizu 20.000 mašina, što, ako uporedimo sa populacijom u Srbiji, znači da jedna mašina dođe na oko 350 građana. Informacije takođe pokazuju da broj kompanija koje dobijaju licencu i broj klubova koje one otvaraju raste iz godine u godinu. Ovaj podatak govori koliko je kockanje popularno u Srbiji, ali takođe i o tome koliko je priređivanje ove delatnosti unosan posao, kao i prodaja aparata. Takav unosan posao je svakako primamljiv za osobe iz podzemlja. Istraživanje NUNS Centra za istraživačko novinarstvo nad vlasničkim strukturama kompanija koje se bave otvaranjem slot klubova i prodajom aparata, pokazalo je da su mnogi ljudi blisko povezani sa kriminalom tokom 90ih, iako izgubili mogućnost da otvaraju kazina, utočište pronašli u otvaranju slot klubova i time opstali u kockarskom biznisu.

Na listi vlasnika slot klubova u Srbiji se nalaze i imena ljudi koji su odležali zatvorske kazne ili im se sudi za ubistva, dilovanje narkoticima i privredni kriminal. Andrija Drašković je jedan od njih. Ovaj internacionalni kriminalac, koji je od italijanskih vlasti tražen zbog umešanosti u šverc cigareta, a u Srbiji mu se sudi za ubistvo – zbog čega je proveo četiri godine u zatvoru, u okviru svog ’’DLM’’ holdinga upravlja i nad kompanijom koja kontroliše slot klubove ’’FUN’’, otvorene na više ekskluzivnih lokacija po Beogradu, od Slavije do Knez Mihajlove ulice.

Slot klubove poseduje i Milan Narančić, zvani Limun, bivši pripadnik Surčinskog klana. Ova grupa je, prema policijskim informacijama, bila veoma uticajna u poslu sa narkoticima, a posle 2000.godine su veoma aktivni u pranju novca. Legalni poslovi Milana Narančića su transport, trgovina cigaretama i naftom, konsalting i projektovanje, proizvodnja sanitarnog materijala, ali takođe i kocka. Limun se smatra jednim od najuticajnijih igrača na domaćem tržištu slot aparata. Zvanični je vlasnik kompanije ’’LD Games s.r.o’’, osnovane 2003.godine u gradu Čeb, u Češkoj. Ova kompanija se bavi proizvodnjom elektronskih aparata za kockanje i prodaje ih u više zemalja, posebno na Balkanu. Sudeći prema opremi koji se koriste u domaćim slot klubovima, Narančić je dobro zaradio na svojim poker aparatima marke ’’Shark’’. Limun u Srbiji kontroliše lanac slot klubova preko kompanije ’’BN’’, sa sedištem u Beogradu, čiji je formalni vlasnik njegova žena Branka Narančić. ’’BN’’ slot klubovi se nalaze na 13 lokacija u Beogradu, Novom Sadu i Kruševcu.
 

Milan i Branka Narančić

Drugi lanac kockarnica na koji Narančić ima jak uticaj su ’’Red line“ slot klubovi, koji su locirani uglavnom po Vojvodini i koji su registrovani na ime Dejana Stojanovića, sa kojim Narančić zajedno vodi firmu u Češkoj. Dejan Stojanović je takođe i poslovni partner Limunove žene Branke i zajedno su vlasnici kompanije ’’Lucky Line’’, registrovane u Novom Sadu, koja proizvodi stolove za elektronski rulet, ali i koja je od strane Ministarstva finansija Srbije ovlašćena da utvrđuje tehničku ispravost automata za igre na sreću i stolova.

Ovime je Milan Narančić zatvorio čitav krug kockarskog biznisa: proizvodi mašine za kockanje i prodaje ih, proverava aparate i daje sertifikate o njihovoj ispravnosti, a takođe i priređuje kockanje u lancima slot klubova. Prema rečima Mileta Simojlovića, načelnika Uprave za igre na sreću, ovo sa stanovišta zakona ne predstavlja problem: zakon zabranjuje da isto pravno lice, znači kompanija, priređuje kockanje i proverava mašine, ’’jer bi onda došli u situaciju da on samog sebe servisira’’, ali tvorci zakona nisu bili dovoljno dalekovidi da isključe mogućnost da isto fizičko lice upravlja nad dve različite kompanije od kojih će jedna servisirati, a druga organizovati kockanje.

Narančić nije jedini bivši pripadnik Surčinskog klana koji ima interese u kockanju. Novaku Buhi se, sa još grupom pripadnika surčinske grupe, pred četvrtim beogradskim opštinskim sudom sudi za iznudu novca, što ga ne sprečava da upravlja nad devet ’’Game planet’’ slot klubova, lociranih u Beogradu i Novom Pazaru.

 

Zona Sreće


Ni jedan lanac kockarnica u Srbiji nema tako burnu istoriju kao što je ’’Zona Sreće’’, osnovana pre 14 godina. Ova kompanija, koja nudi kockanje na aparatima na 23 lokacija širom zemlje, uprkos svom imenu, prošla je kroz krvavu istoriju koja uključuje ubistvo vlasnika i direktora kompanije.

Darko Živković, koji je upravljao Zonom sreće od 2004., ubijen je, zajedno sa svoja dva prijatelja, 28.septembra 2007.godine. Policija je pronašla njihova beživotna tela dan kasnije u kancelariji direktora kompanije ’’S’’, koji je osumnjičen za ovo trostruko ubistvo i od tada se nalazi u bekstvu. Živković je, zajedno sa svojim ubijenim prijateljima, bio zabeležen u policiji kao pripadnik grupe koja je imala jake veze u Voždovačkom klanu i organizovano je krala automobile, a onda ih vlasnicima vraćala za otkup.
 

Dejan Stojanović (desno) na sajmu aparata za kockanje u Pragu 2004.godine

Za ubistvo Dušana Trkulje, direktora Zone Sreće, koje se dogodilo 27.avgusta 2001., osumnjičen je bio Slobodan Arambašić, koji je vlasnik ove kompanije od 1999. Prema tekstu krivične prijave, njih dvojica su tog dana ispred sportskog centra ’’Radnički’’ imali vrelu raspravu koja je na kraju eskalirala u oružani obračun pištoljima i ručnom granatom. Arambašić je iz dvoboja izašao kao pobednik tako što je Trkulju upucao nekoliko puta. Iako je bio odmah uhapšen, Arambašić se ubrzo našao na slobodi jer je tužilac odustao od istrage. Ono što je Trkulju i Arambašića spajalo, sem dugogodišnjeg prijateljstva, su deblji policijski dosijei. Prema informacijama MUP-a Srbije, Arambašić je osuđivan pet puta, na ukupnu kaznu zatvora od godinu i pet meseci, zbog stavljanja u promet narkotika i nelegalnog posedovanje oružja. Trkulja je takođe višestruko osuđivan, na kaznu zatvora od ukupno 19 godina, zbog krađa i razbojništva, nasilničkog ponašanja i nelegalnog posedovanja orižja.Slobodan Arambašić danas drži 50 odsto vlasništva nad kladionicama i slot klubovima ’’Zona Sreće’’.

 

Istorija puna krvi


Srbija možda deluje kao prava zona sreće za mnoge kriminalce koji žele da se bave kockanjem, a problemi koji u ovoj delatnosti postoje danas vuku korene duboko u prošlosti, gotovo do samog nastanka ovog biznisa u socijalističkoj Jugoslaviji. Prva kazina su počela da se otvoraju tek početkom 70ih godina i imala su isključivo turističku namenu – samo su stranci mogli da ih posećuju. Takođe, strani državljani su bili jedini koji su mogli da ih otvaraju i vode. Tako je Žorž (Đorđe) Jablan, francuski državljanin koji je poreklom sa Cetinja, bio prvi koji je ozbiljno počeo da se bavi otvaranjem kazina u Jugoslaviji. On je upravljao nad desetinama kazina koja su bila raštrkana po celoj teritoriji države, od Hrvatskih obala, pa do granice sa Grčkom. U pitanju je bio kazino vlasnik svetskih razmera: sem u Jugoslaviji, svoja kazina i kockarnice držao je i u više Evropskih zemalja, ponajviše u tadašnjoj Čehoslovačkoj, a sa svojim biznisom stigao je čak i do Afrike – u Kinsaši, državi Kongo, vodio je kazino pod nazivom „Playboy“. Kompaniju „Kin Stib“, registrovanu u Africi, Jablan je iskoristio da zakupi prostor u luksuznom Beogradskom hotelu „Interkontinental“, krajem 80ih, i tu je otvorio kazino koji je bio tada jedan od najluksuznijih u zemlji, kako to kažu oni koji su se kockali u tom periodu. Ovaj kazino je radio do 1992, kada ga Jablan iznenada zatvara i odlazi u inostranstvo. Ljudi koji su imali prilike da Jablana upoznaju i lično, kažu da je pobegao iz zemlje jer je ušao u konflikt sa Arkanom, kriminalcem koji je tada bio u usponu.
 

Arkan ispred svog kazina

Upravo u godinama u kojima je Jablan napustio zemlju stvari su počele naglo da se menjaju: kriza i rat doveli su mnoge kriminalce srpskog porekla koji su do tada operisali po Evropi nazad u zemlju koja je postala bezbedna za njih. Podzemlje je kontrolisalo crnu ekonomiju, a među poslovima koje su kriminalci preuzeli bilo je priređivanje kockanja i otvaranje kazina.

Kazina su se često koristila i kao sastajališta ljudi iz podzemlja, a ilustrativan je primer kazina „MP Rojal“, koji se nalazio u hotelu „Putnik“ u Novom Sadu, koji je, prema zaštićenom svedoku C-84, koji je svedočio u procesu protiv Slobodana Miloševića u Hagu, služio kao tajno sastajalište srpskih kriminalaca, političara i ljudi iz Državne Bezbednosti, a vlasnik kazina je posetiocima obezbeđivao narkotike i prostitutke. Taj vlasnik je bio Veselin Vukotić, bivši radnik srpske službe bezbednosti, koji se sumnjiči da je izvršio više ubistva u zemlji i inostranstvu. Vukotić je uhapšen na aerodromu u Madridu u februaru 2006-e godine, a dve godine kasnije je izručen Srbiji.

Za razliku od Vukotića koji sedi u Centralnom zatvoru i čeka suđenje za ubistvo koje je počinio pre 18 godina, mnogi drugi vlasnici kazina iz 90ih, posebno oni koji su imali jasnu kriminalnu zaleđinu, završili su mnogo gore – nasilnom smrću. Najpoznatiji među njima je bio Željko Ražnatović, poznatiji kao Arkan, jedan od najopasnijih ljudi u zemlji u to vreme, kako su ga mediji nazivali, paramilitarni lider osumnjičen za ratne zločine i švercer raznih roba tokom rata. Nakon što je mir sklopljen, Arkan se trudio da izgradi imidž uspešnog biznismena, porodičnog čoveka i ponosnog lidera fudbalskog kluba „Obilić“. Kada je 15.januara 2000. godine, u lobiju hotela Interkontinental, ubijen sa tri hica u glavu, jedan od poslova koje je vodio bilo je upravljanje kazinom koji se nalazio u hotelu „Jugoslavija“.

Arkanov prijatelj i jedan od komandanata njegove garde, Slavko Mijović zvani Mija Pijuk, bio je tokom 90ih vlasnik kazina „Fair play“ u hotelu „Kasina“ i osnivač i vlasnik noćnog kluba-kockarnice „Paladijum“. Pijukov najveći ulog u poslovima kojima se bavio bio je njegov život: ubijen je 19.oktobra 2001, kada je napadač ispalio preko 20 metaka na njega iz heklera, dok je sedeo u svom džipu ispred jednog beogradskog kafića.

Todor Gardašević, koji je ubijen 5.jula 2000. sa nekoliko hitaca u grudi i glavu, dok je napuštao svoj automobil parkiran ispred hotela „Jugoslavija“, prema svedočenju njegove udovice pred Specijalnim sudom za borbu protiv organizovanog kriminala, vodio je kazino koji se nalazio u centru Beograda, u ime njegovog kuma – Andrije Draškovića.

Ni sam Žorž Jablan nije završio drugačije od ljudi koji su zavladali kazino biznisom nakon njegovog odlaska iz zemlje. Šest godina pošto je napustio Srbiju, leta 1998. godine, dok je sedeo u svom džipu u garaži elitnog hotela „Hilton“ u Pragu, Češka, nepoznati napadači su prišli Jablanu i ubili ga iz automatskog oružja. Ovaj zločin je do današnjeg dana ostao nerazjašnjen.

Autor:

Ostavi komentar

avatar
  Prati  
Obavesti me o

Tagovi

Povezano

Send this to a friend