26 Januar 2014, 12:26

Komentari (0)

Škole skandala: korupcija uništava obrazovni sistem na Balkanu

Urednik CINS-a, kao insajder u istraživanju rađenom za BIRN, otkriva koliko su korupcija i varanje rašireni na državnim i privatnim univerzitetima u Srbiji i Bosni i Hercegovini, kako se daje mito za dobre ocene i kako se falsifikuju podaci o pohađanju nastave

Tekst i foto: Dino Jahić

Rektorat Beogradskog univerziteta

Rektorat Beogradskog univerziteta

Uslov za dobijanje posla u poreskoj upravi bio je sasvim jasan: prvo završi fakultet. Na trenutak sam pomislio da posao u javnom sektoru u Bosni i Hercegovini (BiH) zaista dobijaju samo najbolji.

Prilikom potrage za pravim univerzitetom, bio sam spreman za mnogo napornog rada. Nisam ni sanjao da ću čitavu jednu godinu studija završiti za samo jedno popodne.

 

To akademsko čudo sam postigao bez ikakvog prethodnog iskustva u menadžmentu, što je bio predmet mojih studija. Bilo je dovoljno organizovati nekoliko nezvaničnih susreta, dogovorenih telefonom, i ponuda od nekoliko hiljada evra.

Idealno mesto za sticanje potrebnih akademskih kvalifikacija za moj posao iz snova pronašao sam na malom privatnom fakultetu u Republici Srpskoj, jednom od dva entiteta u BiH.

 

Studenti iz BiH i Srbije suočavaju se sa teškim izborom – boriti se sa nakaradnim obrazovnim sistemom ili okušati sreću u inostranstvu. 

Kratak razgovor sa vlasnikom univerziteta pokazao mi je njegovu spremnost da bude fleksibilan - sve dok imam novac. Ponudio je prečicu do moje buduće karijere i predložio da odmah upišem drugu godinu studija menadžmenta, iako nisam završio prvu.

“Možemo srediti da do oktobra ispuniš uslove za drugu godinu“, rekao je, kada smo se prošlog jula sastali u mirnom kafiću, skriveni od radoznalih pogleda.

Rekao sam da imam novca da platim školovanje, ali nemam dovoljno vremena. Odgovorio je samouvereno i bez mnogo razmišljanja. Dobujući prstima po stolu, rekao je da ću ostale odgovore dobiti na samom univerzitetu.

Kada smo se rastajali, dodao je: „Ako vam se zaista žuri mi možemo da vratimo malo upis, da ste već u ovoj školskoj godini student.”

Rastali smo se, nakon što je pristao da prekrši nekoliko pravila zbog mene, samo na osnovu dva kratka telefonska razgovora i jednog susreta na kafi.

 

‘Bez zaštite’

 

Naravno, nisam imao nameru da počinjem studije, pa ni da tražim posao u poreskoj upravi. Zapravo, ja sam svoj posao već radio – kao novinar koji istražuje sumnjive prakse u oblasti obrazovanja.

Da bih obavio istraživanje za Balkansku istraživačku mrežu (BIRN) morao sam da se predstavim kao potencijalni student i obavim razgovore sa mnogim studentima i profesorima u BiH i Srbiji.

Otkrio sam da su varanje i plagijarizam raširena praksa na mnogim institucijama, kako privatnim tako i državnim. Podatke o pohađanju nastave lako je falsifikovati, a studenti često daju mito da bi dobili dobre ocene.

 

Nedovršeni procesi

Zaposleni u obrazovnim institucijama u Bosni i Srbiji retko su primorani da se suoče sa optužbama za korupciju i snose posledice, čak i u onim slučajevima koji su privukli pažnju tužilaca i lokalne štampe.

U Kragujevcu je 89 ljudi optuženo za nezakonito nameštanje rezultata ispita. Optužnice su podignute 2007. i 2008. godine.

Mnogi od optuženih su profesori prava. Optužnice ih terete da su nudili dobre ispitne rezultate u zamenu za usluge, novac i skupe poklone kao što su parfemi i viski. Iznosi su se kretali od 300 do nekoliko hiljada evra, zavisno od broja ispita.

Do danas nije doneta nijedna presuda, ali takođe nijedna optužnica nije odbačena. Mnogi od optuženih i dalje predaju na univerzitetu.

U Tuzli je 2008. godine jedan šofer optužen da je posredovao u ugovaranju seksualnih usluga između profesora prava i njihovih studentkinja.

I pored jasne implikacije da su profesori ocene na ispitima davali u zamenu za seksualne usluge, tek 2012, četiri godine kasnije, optužena su i dvojica profesora koji su do tada učestvovali u suđenju samo kao svedoci u postupku protiv vozača.

Sud još nije doneo konačnu presudu.

Mnogi od mojih izvora pristali su da govore isključivo pod uslovom anonimnosti, pokazujući strah za vlastitu reputaciju ako bi se otkrilo da su kritički govorili o institucijama sa kojima su povezani.

Njihov oprez je simptom problema koji je širi od akademskog nivoa i zalazi u domen pravosuđa.

 

Sudeći po većini međunarodnih indeksa, korupcija u BiH i Srbiji je veoma raširena. Mali broj prijavljenih slučajeva dovodi do podizanja optužnica, a još manji do izricanja presuda. Za većinu građana, formalni sudski postupci u slučajevima korupcije samo potvrđuju ranjivost onih koji korupciju prijavljuju i nedodirljivost optuženih.

U Republici Srpskoj ne postoji zakon koji štiti ili ohrabruje uzbunjivače. U drugom entitetu - Federaciji BiH - takav zakon je usvojen tek u septembru i još nije izvesno hoće li imati efekta.

Na državnom nivou - ni BiH ni Srbija nemaju zakone o zaštiti prava uzbunjivača.

Stevan Milić, bivši predsednik Sindikata obrazovanja u Republici Srpskoj, požalio se da ljudi koji ukazuju na koruptivne prakse u sistemu „mogu imati više problema nego oni koji su krivci za korupciju“.

Ivana Korajlić, portparol bosanske kancelarije Transparency International, međunarodne organizacije koja promoviše prakse dobrog upravljanja, kaže da su loši zakoni omogućili cvetanje korupcije u visokoškolskim ustanovama.

„Zaposleni na univerzitetu ne žele da govore o tome. Nisu spremni da istupaju protiv svojih kolega jer se plaše posledica na radnom mestu“, izjavila je za BIRN. „S druge strane, studenti se plaše da će imati problema sa profesorima i da neće moći da polože ispit.“

Korupcija na visokoškolskim institucijama dovela je i do „odliva mozgova“, zbog čega je čitav ovaj region, ionako u ekonomskim problemima, lišen svojih najboljih umova.

Posledice su katastrofalne, kaže Ivan Šijaković, profesor sociologije na Univerzitetu u Banjaluci.

„Obrazovanje je najbolja šansa za male i nerazvijene zemlje – a nažalost, mi šanse ne koristimo“, kaže on. „Ne verujem da nas čeka svetla budućnost. Standardi će nastaviti da padaju i mladi će nastaviti da odlaze.“

 

Falsifikovana dokumentacija


Talentovani studenti, frustrirani zbog obezvređivanja diploma stečenih na Balkanu, rado prihvataju stipendije za studiranje u Evropskoj uniji. Oni koji steknu kvalifikaciju u inostranstvu najčešće su u iskušenju da tamo i ostanu.

Ako se vrate, njihove strane diplome prvo moraju priznati domaći univerziteti da bi na osnovu njih mogli da se zaposle u javnom sektoru, koji je i dalje najveći i najpouzdaniji poslodavac na Balkanu.

 

Kratak razgovor sa vlasnikom univerziteta pokazao mi je njegovu spremnost da bude fleksibilan - sve dok imam novac. Ponudio je prečicu do moje buduće karijere i predložio da odmah upišem drugu godinu studija menadžmenta, iako nisam završio prvu. 

Proces je spor i komplikovan. Korišćenje neformalnih i ličnih veza često je jedini način da se proces uspešno obavi. Za studente koji su diplomirali u inostranstvu to je razlog više da se ne vraćaju kući.

„To je vrhunac apsurda“, kaže Marija Petrović, koja se više od osam meseci borila sa administracijom da bi joj Univerzitet u Beogradu, na kome je završila osnovne studije, nostrifikovao doktorat stečen na Univerzitetu u Oksfordu.

„Moja beogradska diploma je bila sasvim prihvatljiva u Oksfordu“, izjavila je za BIRN nervoznim glasom. „Ali moja oksfordska diploma nije dovoljno dobra za Beograd“.

Istovremeno, čak i studenti koji preskoče godinu studija na nekom univerzitetu na Balkanu mogu stečenu diplomu koristiti za zapošljavanje.

Da sam završio studije menadžmenta u Republici Srpskoj, moja diploma bi automatski bila priznata u susednoj Srbiji – zahvaljujući specijalnim odnosima između Beograda i Banjaluke.

 

Te julske večeri, vlasnik privatnog univerziteta zakazao mi je sastanak sa službenicom iz studentskog odeljenja.

Službenica je rekla da se mogu upisati ako odmah uplatim približno 2.500 evra za dve godine studija. Većina privatnih škola ne traži plaćanje školarine unapred za više od jedne godine.

Takođe mi je dala da popunim formular za upis, naglašavajući da polje za datum upisa ostavim prazno.

 

Ministarstvo prosvete u Banjaluci

Da bi upis bio moguć na način na koji mi je u kafiću predložio vlasnik univerziteta, u formularu je trebalo navesti da sam se na univerzitet upisao prethodne školske godine.

Zato je datum morao biti najkasnije 30. oktobar 2012. godine, što je bio poslednji rok za fakultete da Ministarstvu prosvete Republike Srpske dostave podatke o upisanim studentima.

Prazno polje na formularu omogućava univerzitetu ili bilo kome drugom da unese odgovarajući datum.

BIRN je zatražio pravni savet o mogućim posledicama otkrivanja identiteta vlasnika privatnog univerziteta koji je ponudio da me oslobodi jedne godine studija. Njegovo ime i institucija nisu obelodanjeni zbog procene da ovaj postupak ne bi bio vođen na fer način pred lokalnim sudom.

BIRN je kontaktirao prosvetnu inspekciju Republike Srpske i obavestio je o praksi falsifikovanja datuma upisa.

U odgovoru koji smo dobili elektronskom poštom, ljudi iz inspekcije su potvrdili da znaju za slučajeve upisa koji nisu propisno zavedeni, ali nisu navodili imena konkretnih institucija. U odgovoru je takođe rečeno da inspekcija može da proverava samo dokumente koje dobije od institucija i da nije u poziciji da istražuje mogućnost falsifikovanja.

Velimir Tmušić, načelnik Republičke prosvetne inspekcije u Srbiji, takođe je potvrdio da je njegova agencija otkrivala slučajeve naknadnog upisa studenata.

On kaže da je takve slučajeve teško otkriti jer neke škole vode dva registra upisanih studenata – jedan sa stvarnim upisnim podacima i drugi koje je falsifikovan za pokazivanje inspekciji.

 

Plaćanjem do diplome


U poslednjoj deceniji širom bivše Jugoslavije otvoren je veliki broj privatnih univerziteta što je zaoštrilo konkurenciju u sektoru kojim su nekada dominirale državne institucije.

Školarine na privatnim univerzitetima kreću se od 700 evra do 5.000 evra, u zavisnosti od prestiža škole i odabranog programa.

Iznosi koje studenti plaćaju na državim univerzitetima koje subvencioniše država su manji. Godišnja školarina obično ne košta više od 200 evra. Ipak, oni koji imaju dovoljno novca mogu olakšati sebi studije.

„Nije bilo nikakvog rizika“, kaže „Amel“, bivši student koji je podmitio profesora na državnom univerzitetu u Federaciji BiH.

Govoreći pod uslovom da ostane anoniman, Amel je rekao da je ponudio mito jer nije uspevao da pripremi jedan od najvažnijih ispita. Na zakazani dan je došao da polaže ispit, ali je znao da rezultat na testu neće imati uticaja na njegovu završnu ocenu.

 

Moja beogradska diploma je bila sasvim prihvatljiva u Oksfordu. Ali moja oksfordska diploma nije dovoljno dobra za Beograd... Osećala sam se kao da sam ispala najveći magarac zbog toga što sam uopšte pokušala da se vratim.

Marija Petrović

osam meseci se borila sa da joj Univerzitet u Beogradu nostrifikuje doktorat iz Oksforda

„Ispit se polagao pismeno i mogao sam da pišem šta god poželim“, objasnio je za BIRN. Kasnije je isti test polagao u komforu sopstvene kuće, bez ikakvog nastavničkog nadzora.

 

Ponovo urađeni test je predao posredniku, zajedno sa 1.200 evra. Završeni ispitni rad je sa novcem prosleđen profesoru – posle odvajanja male provizije za posrednika.

Takav metod varanja je teško otkriti, jer se originalni rad sa pogrešnim odgovorima jednostavnmo zamenjuje novim sa ispravnim odgovorima. Svako ko naknadno pregleda radove neće pronaći ništa sumnjivo u dobrim rezultatima studenta koji je platio mito.

Korišćenje iste tehnike potvrdila je „Aida“, još jedna studentkinja istog profesora koja je takođe pristala da govori pod uslovom anonimnosti.

Aida je rekla za BIRN da je platila profesoru 800 evra kako bi joj organizovao još jedan pokušaj polaganja. Pošto je nekoliko puta padala na ovom ispitu, očajnički je želela da najzad položi. „Žao mi je što sam bila primorana na to“, rekla je.

Ni Aida ni Amel nisu bili spremni da ponove svoje tvrdnje pred sudom. Njihov bivši profesor nije odgovorio na pozive BIRN-a da prokomentariše ove optužbe.

 

Beč je omiljena destinacija studenata sa Balkana.

Dekan njihovog fakulteta je rekao da mu je poznato da slične optužbe postoje, ali nikada nije video dokaze koji ih potvrđuju. „Studenti svašta pričaju“, izjavio je za BIRN.

Brzi rast sektora visokog obrazovanja pratilo je je još brže propadanje reputacije visokoškolskih ustanova. Slobodno tržište je u nekim slučajevima doslovno shvaćeno kao pijaca na kojoj se može trgovati kvalifikacijama, a diplome i zvanja se prodavati i kupovati za novac.

Ivana Korajlić, portparol Transparency International-a, kaže da studenti na privatnim institucijama često veruju da imaju puno pravo da im studije i polaganje ispita budu olakšani jer plaćaju veću školarinu nego njihovge kolege u državnim školama.

Njena organizacija je 2012. godine otkrila da je među 2.000 studenata anketiranih u okviru istraživanja visokog obrazovanja svaki četvrti prijavio direktno iskustvo sa korupcijom – bilo tako što su plaćali mito ili im je traženo da ga plate.

U borbi za studente sa privatnim sektorom, državni univerziteti su takođe počeli spuštati standarde.

„Umesto da budu zdrava konkurencija, oni se ustvari nadopunjuju u korupciji“, izjavio je Miloš Šolaja, član Saveta za razvoj visokog obrazovanja u Republici Srpskoj koji deluje kao republička agencija.

 

‘Loša reputacija’


Od 2000. godine u BiH je ukupno osnovano 18 privatnih univerziteta, pored postojećih osam državnih institucija. Pored toga, u državi postoji i 15 visokih škola, takođe u privatnom vlasništvu, koje obično nude kvalifikacije iz jedne ili nekoliko oblasti.

U Republici Srpskoj, podaci ministarstva obrazovanja pokazuju da na privatnim univerzitetima diplomira približno polovina svih diplomaca.

Veliki deo posla privatnim univerzitetima obezbeđuju zaposleni u javnom sektoru kojima su potrebne dodatne kvalifikacije.

Državnim službenicima dodatne diplome donose unapređenja i povišice. Mnogi se opredeljuju za vanredno studiranje ili studiranje na daljinu da bi mogli da zadrže radna mesta koja već imaju. Njihove kvalifikacije su kao administrativna potvrda s pečatom – ispunjavaju nametnutu birokratsku formalnost, ali ne govore mnogo o stvarnim kvalitetima.

 

Amel je isti test koji je dobio na ispitu kasnije polagao u komforu sopstvene kuće, bez ikakvog nastavničkog nadzora. Ponovo urađeni test je predao posredniku, zajedno sa 1.200 evra. Završeni ispitni rad je sa novcem prosleđen profesoru – posle odvajanja male provizije za posrednika. 

Malo je verovatno da će ih na poslu bilo ko testirati da utvrdi koliko zaista znaju, jer svoja radna mesta ionako duguju političkoj lojalnosti, a ne radnim sposobnostima. Tako sisitem korupcije koji je duboko usađen u tržište rada u javnom sektoru korumpira i obrazovni sistem.

„To znači veliku blamažu za obrazovanje da će ovde vladati ljudi s takvim diplomama“, kaže Zoran Stojiljković, profesor političkih nauka na Univerzitetu u Beogradu i član odbora Agencije za borbu protiv korupcije u Srbiji.

„Potpuno gubljenje poverenja u čitav taj obrazovni sistem i jedan ciničan odnos da se sve može kupiti“, kaže on.

Darko“, državni službenik koji je pristao da govori pod uslovom anonominosti, kaže da ga je iznenadilo koliko malo je naučio dok je pohađao jednu visoku školu u Republici Srpskoj.

Izjavio je da je upisao studije jer je izračunao da će mu mesečna plata biti veća za 170 evra kada stekne kvalifikaciju.

„Nekada sam stvarno morao naporno da učim i radim“, kaže on, prisećajući se dana u srednjoj školi. „Ovde ne moraš ništa.“

Darko je izjavio za BIRN da mu za ispite nisu bile potrebne gotovo nikakve pripreme. Profesori su gledali kroz prste onima koji su prepisivali, a u nekim slučajevima su delili ocene i bez ispitivanja. Materijale skinute sa interneta prihvatali su kao originalan rad.

„Ovo je nešto čime, ako si imalo realan u životu, s ovim se ne hvališ“, kaže on. „Ali to je jednostavno nešto što se mora obaviti – u mom slučaju zbog povišice.“

Dušan“, diplomirani ekonomista iz iste institucije, koji je takođe govorio pod uslovom anonimnosti, izjavio je da akademske sposobnosti nemaju mnogo uticaja na dobijene ocene. Pošto je naporno radio u prvoj godini, zaključio je da nema potrebe da se toliko trudi, jer je shvatio da i manje posvećeni studenti prolaze jednako dobro.

„Da imam neko specijalno znanje iz onoga što sam završio – nemam“, zaključio je.

 

Darko i Dušan su školovanje počeli u novembru, mada je godišnji rok za upis novih studenata oktobar. Darko kaže da je škola vratila datum upisa u septembar. Sve što je trebalo da uradi bilo je da unapred plati školarinu.

Profesorka na jednoj visokoj školi u Banjaluci, koja je pristala da govori pod uslovom anonimnosti, izjavila je da studenti samo žele da steknu diplomu i nisu zainteresovani da nauče bilo šta novo.

Njen bivši kolega, koji je takođe tražio da ostane anoniman, izjavio je da je na privatnim školama naplata školarine mnogo važnija od prenošenja znanja. „Moraju da isplate plate, da plate račune i još da naprave profit za vlasnike“, izjavio je za BIRN.

Uprkos brojnim optužbama na račun privatnih univerziteta u BiH i Srbiji, malo je verovatno da su samo oni krivi za opšti pad standarda - jasno je da sistem nadzora univerziteta ne funkcioniše kako treba.

BIRN je kontaktirao Ministarstvo prosvete u Republici Srpskoj i zatražio komentar o slučajevima opisanim u ovoj priči, ali odgovor nije stigao.

Aldin Međedović, savetnik ministra obrazovanja u Federaciji BiH, kaže da je privatni sektor dao pozitivan doprinos obrazovanju – ali priznaje da standardi dosta variraju od jedne do druge institucije.

Tmušić, načelnik prosvetne inspekcije u Srbiji, kaže da se institucije u ovom sektoru uglavnom posmatraju na isti način.

„Ima ozbiljnih privatnih univerziteta sa kvalitetnim profesorima. Tako da to gde se ne radi dobro, daje lošu sliku i onim koji rade dobro“, izjavio je za BIRN.


Ograničene opcije


U Beču, koji je popularna destinacija za stanovnike nekadašnje Jugoslavije, studenti iz BiH i Srbije su izjavljivali za BIRN da su napustili zemlju zbog frustriranosti.

Oni takođe očajavaju zbog mogućnosti povratka na tržište rada koje je jednako korumpirano kao obrazovni sistem koji ga snabdeva radnom snagom.

Mira Grahovac iz Banjaluke koja pohađa master studije na Tehničkom univerzitetu u Beču strahuje od povratka kući. „Mnogo ulažemo u svoje obrazovanje, ali ništa ne dobijamo zauzvrat“, izjavila je ona. „U smislu da ne živiš život dostojan čovjeka. “

Za studente iz bivše Jugoslavije, povratak kući nije privlačan i zbog problema koji ih čekaju sa priznavanjem stečenih kvalifikacija da bi mogli konkurisati na lokalnom tržištu rada.

U praksi, postupak za priznavanje stranih diploma u BiH i Srbiji se dosta razlikuje od onoga što predviđa zakon. Nadležni često imaju različita mišljenja i daju različita tumačenja u pogledu potrebnog vremena i administrativnih procedura.

Nekoliko povratnika je izjavilo da su morali da koriste neformalne kanale da bi ubrzali proces.

Anel Ališić je studirao poslovnu ekonomiju na Univerzitetu Spalding u Sjedinjenim Državama. Diplomirao je 2000. godine. Devet godina kasnije, podneo je zahtev za priznavanje kvalifikacije u Republici Srpskoj.

Zahtev je podneo nadležnoj komisiji pri Ministarstvu prosvete, koja mu je šest meseci kasnije zahtev vratila sa obrazloženjem da nije podneo sve potrebne dokumente.

Ališić je u očajanju zatražio pomoć od ljudi koje poznaje i zahtev je odmah odobren. „Nisam imao izbora“, rekao je.

Međutim, sekretarica komisije u Republici Srpskoj, Jelena Starčević, izjavila je da njena kancelarija nikada nije popustila pod bilo kakvom vrstom pritiska.

Marija Petrović, studentkinja iz Srbije koja je doktorirala na Oksfordu, vratila se u rodni Beograd u oktobru 2012. godine.

Kao stručnjak za istoriju Balkana odmah je angažovana na jednom projektu na Univerzitetu u Beogradu, gde je prethodno diplomirala.

Međutim, Odsek za istoriju nije mogao da joj isplaćuje honorare jer njena strana kvalifikacija još nije bila priznata. Projekat je finansiralo Ministartsvo prosvete Srbije koje ne može da odobri isplatu honorara pre nego što se kvalifikacija prizna.

Univerzitet u Beogradu je konačno odobrio njen zahtev u novembru – osam meseci posle podnošenja.

Nada Kovačević, prorektorka za nastavu na Univerzitetu u Beogradu, izjavila je da proces priznavanja strane kvalifikacije obično traje između četiri i osam meseci.

Marija Petrović kaže da je već razmišljala o ponovnom odlasku u inostranstvo. „Osećala sam se kao da sam ispala najveći magarac zbog toga što sam uopšte pokušala da se vratim“, rekla je. „ Ja ne umem da plivam baš dobro u ovom sistemu bez sistema“.

*****

Dino Jahić je novinar iz Sarajeva i gostujući urednik CINS-a. Urednik ovog članka je Nil Arun. Članak je nastao u okviru programa Balkan Fellowship for Journalistic Excellence, koji su podržale organizacije Robert Bosch Stiftung i ERSTE Foundation, u saradnji sa Balkan Investigative Reporting Network.


Komentari (0)
Napiši komentar


Ime i prezime

Komentar




Ne možete da protumačite sliku? kliknite ovde da osvežite