’’Ja sam gledao kako ljudi gube bukvalno sve što imaju kockajući se danonoćno i pokušavajući da otkriju način kako da prevare mašinu, što je nemoguće…’’, rekao nam je jedan od radnika slot kluba, koji želi ostati anoniman.
Isplativ posao
U svakom gradu u Srbiji je prisutno mnoštvo različitih slot klubova i kladionica ’’oplemenjenih’’ mašinama za kocakanje koji svetle neprekidno, kako u centru, tako i u gotovo svakom kvartu na periferiji grada, pozivajući potencijalne posetioce da svrate unutra i ostave nešto svog novaca u aparatima.
Podaci Uprave za igre na sreću svedoče da je ovo veoma popularan i isplativ biznis u Srbiji: trenutno radi 2192 slot kluba širom zemlje, a u ovim klubovima se nalazi blizu 20.000 mašina. Tendencije pokazuju da broj klubova i broj mašina raste iz godine u godinu.
’’Rad sa aparatima je mnogo isplatljiviji nego rad sa sportskim klađenjem, jer na aparatima dobitak je siguran. Zato je malo kladionica koje ne organizuju i kockanje u svojim prostorijama.’’, kaže nam radnik. Prema njegovom tvrđenju, ali i ljudi koji se kockaju, mašine koje ’’jedu’’ najviše novca su poker aparati, zbog brzine igre.
Zavisnost
Ne postoje zvanični podaci koliko se kockara u Srbiji mogu nazvati zavisnicima, ali neverovatan poslovan uspeh i širenje slot klubova, kao i kladionica, ukazuje da problem patološkog kockanja postoji.
Dejan Stanković, osnivač fonda Herz, koji se bavi pružanjem pomoći ljudima zavisnim od kocke, u intervjuu za NUNS Centar za istraživačko novinarstvo kaže da je njegov fond, tokom 4 godine postojanja, kontaktiralo negde oko 4 ili 5 hiljada ljudi: ’’Tu računam i kada me žena u prodavnici pita za savet.’’
Saša iz Zrenjanina, star 26 godina, bivši patološki kockar koji je, po njegovom tvrđenju, ostavio više desetina hiljada eura na kocki, uspešno je prošao tretman kroz Stankovićev fond. On tvrdi da je uspeh kocke povezan sa lošom ekonomskom situacijom u zemlji: ’’Zamisli stanje u glavi kod klinca od 15-16 godina, koji ulazi u kazino i ima 500 din za izlazak jer roditelji nemaju para, pa uplati rulet ili slot i odjednom dobije 10 puta više i unovči to i sad ima 5000din, izađe u grad i provede se.’’
Nenad iz Beograda, 22 godine star, takođe bivši zavisnik od kocke, tvrdi da je tokom 6 godina aktivnog kockanja potrošio novac kojim je mogao da kupi ’’stan na Novom Beogradu’’. On je počeo je da se kocka sa 14 godina: ’’Počinje se sa tim malim ulozima. Prvo je kladionica počela, tiketi su se uplaćivali, a kako vreme prolazi, prelazi se sve na gore i gore, prvo na slot aparate, a kasnije i na rulet. I ulozi rastu. Onda se dolazi do cifara, par hiljada, do desetine hiljada eura.’’
“BN slot klub“ u Kruševcu, vlasništvo Milana Narančića – bivšeg pripadnika Surčinskog klana;
Po Saši, zavisnici od kocke slični su narko zavisnicima: ’’Zašto se čovek drogira? Zato što mu je dobro dok je nadrogiran i ne razmišlja o posledicama. Tako i čovek koji se kocka, to mu je mnogo zabavno. Za svakog kockara najveća smrt je dosada. Čim mi je bilo dosadno išao sam da se kockam. Samim povećanjem uloga i mogućnosti dobitka raste i količina adrenalina’’
Nenad tvrdi da je uzbuđenje isto, bez obzira da li se dobija ili gubi i da se nikada ne može mirno spavati nakon kockanja: ’’Kad dobijem, samo gledam kako da se opet sutra ujutru domognem kockarnice, da bih ponovo ušao. A kad gubiš, isto ne možeš da spavaš, sve jedno je, bitno je samo da si u igri.’’
Zelenašenje
Za kockara koji gubi, nedostatak novca je hronični problem. U nalaženju istog, često posežu za krađama i sitnim kriminalnim aktivnostima. ’’Novac prvo uzimaš od roditelja. Počeo sam da kradem zlato iz kuće, majka i otac su imali neke zlatne ogrlice i još neke minđuše zlatne i ja sam sve to, sa svojih nekih 17-18 godina, otišao u zlataru i prodao. Drugo je krađa iz novčanika, standardno, uzmeš rođenom ocu ili majci pare iz novčanika i odeš, kockaš se. Posle toga kreće pozajmljivanje od drugara. Tu se gube mnogi prijatelji, jer nikad nemaš da im vratiš i onda kreću ti zelenaši koji su najveće zlo.’’, kaže Nenad.
Zelenaši su neizbežan detalj mnogih kockarnica. Poseduju gotovinu koju ’’plasiraju’’, a zatim ubiraju veliki profit od kamata. ’’Po meni su zelenaši najgori ljudi, ali oni koriste momenat. Dolazi do toga da ljudi stanove i kuće prodaju da bi im isplatili dug’’, kaže Saša.
’’Više je zelenaš potreban žrtvi, nego ona njemu’’, tvrdi Nenad: ’’Ja sam jurio zelenaša jer meni je bilo bitno da se vratim u igru. Meni je zelenaš dao novac na reč, znači nije me znao, ali sigurno se raspitao kod mnogih. Kamata je 20%, a posle raste. Nabacuje ti kamatu na kamatu.’’
Dešavalo se da kockari koji ulete u ogromne dugove izlaz iz problema vide na krajnje fatalan način. Mnoga samoubistva su u domaćoj štampi bila povezivana sa begom od naraslih dugova i kamata, uglavnom prouzrokovanih kockanjem. Dejan Stojanović je takođe u mladosti bio zavisnik od kocke, ali kada je video da se čovek ispred njega ubija pištoljem nakon što je izgubio sve što je imao na ruletu, u momentu je presekao, kako kaže, i batalio kocku. Pet godina kasnije osnovao je fond Herz.
Sašu su roditelji naterali da se obrati za pomoć Dejanu, dok je Nenad sam shvatio da je sve otišlo predaleko: ’’Jedno veće sam izgubio 2 ili 3 hiljade eura. Kockao sam od 10 uveče do 6 ujutru, onda sam otišao kući i odspavao par sati, zatim se vratio nazad, pozajmio i igubio još 500-600 eura i onda sam se tresao, nisam znao ni odakle ni šta da vratim. Iz tog kazina sam izašao oko 6-7 posle podne i onda sam došao kući. Svi su shvatili da imam ogroman problem, bio sam baš u lošem psihičkom stanju, rastrojstva i nemoći. Onda sam roditeljima sve rekao i zamolio ih da mi pomognu i da mi treba lečenje. I roditelji su dobrih pola godine vraćali te dugove u ratama nekim, jer ni oni nisu strašno imućni ljudi da sve odmah vrate.’’
Slepa država
Kladionica – slot klub “Zona Sreće“, u vlasništvu Slobodana Arambašića – višestruko osuđivanog, između ostalog i zbog stavljanja u promet narkotika; foto: Boris Šebe
Zastrašujućim se čini to što država ne obraća pažnju na ovakve ’’izgubljene duše’’: ne postoje posebni programi ili projekati nadležnih zdravstvenih institucija za istraživanje i borbu protiv ovog problema, a iz budžeta se ne izdvajaju sredstva, čak ni ona prikupljena od igra na sreću na ime poreza, za suzbijanje patološkog kockanja. U Srbiji se 40 odsto sredstava koja od kocke dolaze u budžet koriste za finansiranje Crvenog krsta Srbije, lokalnih samouprava i socijalno-humanitarnih organizacija, ali ne onih koje se bave ljudima koji se nalaze u ogromnim problemima zbog kocke. U mnogim zemljama, ne samo na zapadu, već i u okruženju, kao što je Bosna, se upravo ovi prihodi koriste da se sanira problem kockarske zavisnosti. ’’U Velikoj Britaniji se izdvaja 600 000 funti godišnje samo na istraživanje problema patološkog kockanja. Naša država ne odvaja ni jedan dinar za tu namenu. Znamo koliko se para odvajalo za prevenciju npr. narkomanije ili drugih bolesti zavisnosti. Što se kockanja tiče to nikome nije interesantno.’’, kaže Stanković. Njegov fond se, kako kaže, finansira od donacija roditelja onih koji su prošli tretman i volonterskog rada ljudi kojima je on pomogao.
I Saša i Nenad su se, kako kažu, odvojili od kocke i ponosni su na sebe zbog toga, a Nenad se čak vratio studiranju na Pravnom fakultetu. Ali, još uvek nije siguran da se problemi sa kockom neće ponovo vratiti: ’’Čovek se nikad skroz ne izleči, može samo da apstinira celog života. To je isto kao i kod narkomana, sledeći put će put će biti još gore. Sada nemam neku želju da se kockam, stvorio sam neku averziju, ali otkud znam, dal ja neću za 20, 30 godina otići u neku kockarnicu da odigram nešto iz zezanja i onda će to da preraste u katastrofu.’’
Ostavi komentar