Ljiljana: Ljudi moraju da budu hrabriji, da pokušavaju da koriste svaku priliku da žive onako kako žele, i u dobrim i u lošim situacijama.
Ani je rak jajnika otkriven u poslednjem stadijumu. Završila je medicinu, znala je šta sledi, ali se borila do poslednjeg trenutka.
Zarobljena u bolničku postelju, pred samu smrt, rekla je majci da joj Ljiljana koja je sedam godina, a i svaki dan bolesti bila uz nju, nije samo drugarica sa kojom živi, već devojka.
Svi su to prećutno znali, već godinama, rekla je kasnije majka.
Možda je, ipak, ta iskrenost došla – prekasno.
Danas, šest godina nakon Anine smrti, Ljiljana još uvek razmišlja o tome da li se Anin razgovor s majkom i ostatkom njenog okruženja mogao odigrati i ranije:
Ljudi treba da pokušaju… Neko će te prihvatiti na poslu, neko neće, zavisno od politike firme. Mislim da svako mora da pravi te procene. Ona je bila nesigurna, ali to je bila njena odluka. Ja sam ubeđena da je život bilo kog čoveka oslobođen tajni kvalitetniji. Verujem da bi njen život bio mnogo opušteniji.
Strah od odbacivanja od strane roditelja i kolega na poslu bili su glavni razlozi zbog kojih njih dve nisu slobodno vodile zajednički život. Ljiljani, koja se out-ovala sa 20 godina, pre četvrt veka, to je predstavljalo problem i neretko bi se zbog toga i posvađala s Anom.
Neka te i osudi, imaš pravo na svoju ličnost, svoj integritet. Možeš da odbaciš tu osobu, ali prosto – ona se nije usuđivala. Meni može samo da bude žao svake osobe koja pronalazi razloge zašto ne može da se out-uje. To ne znači da treba da izađeš na Terazije i govoriš: “Ja sam lezbejka , ja sam gej!” Koga to uopšte interesuje?! Ali u nekoj interakciji sa ljudima, užasno je teško da ćutiš o sebi.
Tuga i procedure
Poslednje dane Aninog života provele su u planiranju sahrane. Šta će joj obući, obuti, neretko i uz smeh. Pokušavale su da najbezbolnije prođu kroz sve to. Smrt, međutim, dolazi i sa nizom birokratskih procedura, a u slučaju istopolnih veza, svaka ima i korak više. U najvećem broju slučajeva, preživeli članovi zajednice zavise samo od dobre volje drugih.
Prvi problem sa kojim su se devojke suočile bile su posete. Kako Ljiljana nije član porodice, medicinsko osoblje i Anina porodica nisu bili u obavezi da je puste da poslednje dane provede sa Anom.
Mi nemamo zakon koji podržava istopolne zajednice. Da nismo imale tu sreću da naiđemo na razumevanje bolničkog osoblja, ja ne bih mogla da budem pored nje.
Pored poseta, Ljiljana govori i o problemu odlučivanja i šta bi se desilo da je morala da se donese odluka o nekoj operaciji ako bi do toga došlo kada Ana nije u stanju sama da je donese.
Znajući njenu porodicu, ja bih sigurno bila pitana, zato što smo se čvrsto držali zajedno u toj situaciji, ali da je to bila neka druga porodica ili osoba, to bi bilo pod velikim znakom pitanja. Da li bi porodica uopšte dozvolila moje produžene posete, ili bih imala samo tih pola sata dnevno, koliko je trajala redovna, normalna poseta?
Dok su planirale sahranu, Ljiljana i Ana su odlučile da budu sahranjene zajedno. Ali, ni po ovom pitanju, odluka nije bila samo na njima. Da bi to bilo ostvarivo, Ljiljana je morala da dobije saglasnost porodice.
Grobnica se vodi na ime njenog brata, u gradu gde je rođena. On je fizički završavao te poslove, a ja sam morala da angažujem advokata. Saglasnost da mogu da budem sahranjena pored nje smo overili u opštini. Zato je važno da naše zajednice budu validne. Šta bi se desilo da je ona rodila dete u našoj zajednici? I to bi zavisilo od njene porodice.
Tako je Ljiljana počela da razmišlja o svim situacijama u kojima niko ne želi da se nađe, ali se događaju, samo što se LGBTI osobama događaju kao da njihove veze ne postoje i nemaju nikakve pravne posledice. Ili emotivne, kao što se njoj dogodilo, da u trenutku u kojem gubi životnu partnerku mora da se suoči i sa mogućnošću da joj možda neće biti dozvoljeno da bude uz nju. Ljiljana kaže da je imala sreće, ali da to ne treba da bude obrazac.
U takvim iznenadnim situacijama ove stvari znače užasno drastičnu promenu. Za mene je ogromna promena bila da je ona umrla. A zamisli da smo imale stan, da smo zajedno uložile novac, imale dete? Da je ona imala porodicu koja je protiv tog odnosa – ja ne bih imala nikakva prava! Neke stvari možete zaobilaznim putem da dobijete, uz pristanak ljudi i dobru volju, ali nije dobro u životu zavisiti od dobre volje drugih. Nije rešenje da planiraš život tako što ćeš da zavisiš od nečije dobre volje – zato imamo zakone.
Ljiljana je i danas aktivistkinja. Bori se za sebe i druge. Nada se da će Srbija dobiti nove zakone koji će dati pripadnicima LGBTI-a prava koja su im uskraćena. Da bi što manje ljudi u strašnim trenucima života zavisili od dobre volje drugih.
Ostavi komentar