Godinu dana proveli smo razgovarajući sa pripadnicima LGBTI populacije o njihovim životima i izazovima sa kojima se suočavaju zbog svojih izbora. Svako od njih imao je drugačiji problem. Suočavanje sa porodicom, okolinom, odbacivanje, izopštavanje, maltretiranje – seksualno, psihološko, fizičko; a naposletku i nemogućnost ostvarenja elementarnih ljudskih prava, poput osnivanja porodice, usled nedostatka pravila propisanih u sistemu.
Pored svakodnevnih suočavanja i borbi, svi naši sagovornici imaju i jedan zajednički problem sa kojim se suočavaju, a to je – govor mržnje.
Krajem prošle godine, preko malih ekrana, mogao se čuti stav šefa poslaničke grupe Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandra Martinovića o istopolnim zajednicama, kao i prećutno odobravanje prisutnih, i samo jedan komentar predsednice Skupštine Maje Gojković: „ Ana je tu“.
Ana Brnabić izabrana je za ministarku državne uprave i lokalne samouprave, a umesto njene kompetentnosti javnost je pre svega raspravljala o njenoj seksualnoj orijentaciji – pošto se ranije izjasnila kao lezbejka.
Ovo nije prvi put da ljudi koji bi trebalo da rade u interesu građana, javno iznose stavove, kojim ne štite interese svih građana,već ih vređaju a mogu dovesti i do ugrožavanja njihove bezbednosti.
Ukoliko poslanici, koji bi trebalo da budu predstavnici svih građana, unutar 100 kvadrata ne mogu da se slože i da zaštite svakog pojedinca, kako očekivati da se to ostvari i projektuje na ulice grada?
Šetajući ulicama Beograda čini se da ne možete izbeći da u kraćoj šetnji naiđete bar na nekoliko ovakvih primera. Poruka koju šalju je jasna: Biti gej je loše, ne želimo vas na ulici, a ako se usudite, evo kako ćete završiti.
Iako je sledeća Parada tek u septembru, a od poslednje je prošlo nekoliko meseci, ovaj grafit i dalje „krasi“ jedan od najprometnijih podzemnih prolaza u samom centru Beograda – na Terazijama.
I nije jedini.
Čest prizor na ulicama uoči Pride-a 2016. Foto: Marija Maksimović
Terazije
Čumićevo sokače
Šta pišeš, to si spreman i da učiniš? Skenderbegova ulica
Prozivanje po kraju. Dorćol.
Terazije
Ko vrši agresiju. Terazije
Urezano.
Škola na Dorćolu
Međ’ crkvom i kafanom
Zorica Mršević, aktivistikinja za ljudska prava 2014. godine objavila je publikaciju Zločin mržnje, govor mržnje i grafiti mržnje koja se bavi upravo ovim vidom iskazivanja mržnje.
“Kada sam se 2010. suočila sa gradom preplavljenim grafitima koji pozivaju na ubijanje bila sam vrlo uznemirena. Ne samo njihovim postojanjem, već činjenicom da niko ne reaguje, niko ne smatra da njima nije mesto u mom gradu, u mojim očima, u mojoj glavi.(…) Počela sam da pišem i o načinima kako se suprotstaviti i kako ne dozvoliti toj mržnji da postane legitimni i funkcionalni deo naše svakodnevice, ali i o ’pravu na grad’, pravu na kvalitetno, grafitno stvaralaštvo, u čemu su mi pomogli i domaći i strani primeri”, navela je Mršević.
Iako su još pre nekoliko godina pokrenute akcije uklanjanja ovakvih natpisa, grafiti ispunjeni govorom mržnje, kako nestaju, istom brzinom i nastaju – preko noći.
Višnjićeva ulica
Predlog kao komentar na ovaj tekst je da pokušate da delimično pokažete koliku i kakvu diskriminaciju trpe deca i roditelji iz hetero veza u Srbiji i to u oblastima obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite, u ustanovama za brigu o deci, ustanovama za decu sa posebnim potrebama, institutima za razvoj nauke, sportskim klubovima i udruženjima, umetničkim udruženjima i umetničkim aktivnostima i to od predškolske do visokoškolske dobi. Složićete se da tema ima bezbroj. Ovoliki stepen mržnje(jer zaista bolje reči nema) prema LGBTI populaciji dolazi odatle što se višestruko brojnije stanoviništvo oseća ugroženo takođe, pa prava minornih grupa doživljava kao još jedan šamar i udarac po telu koje je prepuno „modrica“ dobijenih životom u pravnoj, uređenoj, sigurnoj i državi svih građana. Danas su u Srbiji najugroženiji roditelji koji pošteno rade svoj posao, nisu članovi nijedne partije, nemaju roditelje koji im čuvaju decu i dotiraju mesečne troškove iz ionako premalih penzija – taj deo Srbije je najugroženiji i pokušava da nastavi postojanje države Srbije,tako što će da održi porodicu sa teškom mukom.Svaka ozbiljna država treba da se pre svega bavi većinom svojih građana i njihovim potrebama a ne manjinskim grupama. Zbog izostanka takvog odnosa prema građanima Srbije koji su u većini, dolazimo do ogromne mržnje prema manjinskim grupama bili oni LGBTI, Izbeglice, Romi, ili bilo koja druga manjinska grupacija.