23 Avgust 2017, 15:48

Komentari (0)

Provera činjenica – fektčeking

„U vremenu obmane govoriti istinu je revolucionarni čin” (Džordž Orvel)

Piše: Milica Šarić

„Pa i nisi veštica kakva sam mislio da jesi”, kaže Vlada kroz smeh preko Skajpa (Skype). Prvi put razgovaramo uživo i ovim rečima je našu komunikaciju zapravo ‒ unapredio. Nije prijatno, ali mu odgovaram osmehom jer razumem. Njegova priča je upravo prošla fektčeking (Fact-Checking) Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) – proces bolan za sve koji učestvuju u njemu.

Kako najlakše objasniti ovaj postupak?

Da li ste nekada pokušali da ispeglate reč? Rečenicu? Vlada i ja smo vrelom peglom nedeljama pritiskali njegov tekst, od početka, sa kraja, po ivicama, sve dok se reči nisu izlizale – to jest dobile novu boju.

Fektčeking je, ukratko, provera ispravnosti značenja svake reči, rečenice, slike, snimka ili bilo koje druge vrste sadržaja koji objavljujemo i dok sve ne bude potpuno tačno – priča neće biti objavljena.

Na taj način tražimo poverenje čitalaca – svako voli čist i uredan, a pre svega potpuno tačan tekst, zar ne? Fektčekingom svakog dana pravimo razliku između nas, društvenih mreža i onih medija koji nas preplavljuju informacijama sa nejasnom razlikom između tačnog, ne sasvim tačnog ili potpuno izmišljenog. Deo procesa je i rad na kontekstu – van ispravnog konteksta izjave sagovornika su izmeštene iz realnosti i predstavljaju lažnu vest (fake news), odnosno imaju pogrešno značenje.

Kada u prvoj fazi činjenicama obezbedimo pravi kontekst, bavimo se pojedinačnim rečima, kao da rečenice ne postoje. Neka od pitanja fektčekera koja provereno izluđuju novinare su:

 Čime dokazuješ prijateljstvo dve osobe?


 Kako znaš da je do posla došlo „zahvaljujući poznanstvu”? Možda je najkompetentnija osoba za posao bio upravo kum direktora, je l’ to problem?


 Kako dokazuješ bliskost sa partijom? Šta to znači uopšte – da je blizak partiji?


Idemo dalje (sa izluđivanjem):

 Kako dokazuješ „specifičnost” situacije? Dokaži mi da su sve ostale situacije bile iste ili slične – a od ove situacije drugačije.


 Adresa koju je osoba navela na uplatnici nije nužno adresa te osobe. Dokaži.


Ovo su pitanja i zahtevi koje fektčekeri postavljaju novinarima dok vade zube njihovim tekstovima. To je, rekli smo, bolan proces, ali osobe koje čitaju tekstove CINS-a zato mogu potpuno da se opuste u pogledu tačnosti. Specijalno obučeni da postave sva pitanja koja bilo kome mogu pasti na pamet, fektčekeri CINS-a razmontiravaju tekstove na sastavne delove i sve ih testiraju do granica izdržljivosti.


 

Foto: Pixabay


Najbolji odgovor na sva navedena pitanja uvek je – dokaz. Dokazi su, pre svega, dokumenta. Fektčeker se najviše raduje zvaničnim dokumentima, odnosno podacima nadležnih državnih institucija, iako ponekad i u njihovu ispravnost gleda sa rezervom. Dokazi su i podaci kompanija u privatnom vlasništvu, audio i video zapisi (transkripti sa intervjua ili suđenja), fotografije, listinzi poziva, adresari i imenici (bele strane), printskrinovi sa sajtova, Gugl (Google) mape i tako dalje.


Ispravljanje grešaka i čuvanje kredibiliteta


Dragana je osam meseci sakupljala dokaze – slala je na desetine zahteva za dokumenta, prikupljala informacije čitajući ugovore, zakone, razgovarala sa stručnjacima, a onda putovala u druge gradove zbog intervjua. Konačno je završila istraživanje i napisala priču, usledilo je uređivanje pa – fektčeking.

„Prevazišla sam ubistvo, sad sam na samoubistvu”, kaže mi Dragana trećeg dana fektčekinga. Koleginica koja radi proveru činjenica traži joj dokaz za svaku reč koju je napisala. Dragana se bavi novinarstvom već nekoliko godina, ali da svaku reč mora da dokaže kroz više izvora – sa tim se još nije suočila. Kako da dokaže da je podrška nekome „apsolutna”? Kako da dokaže da ne postoje podaci o nečemu? Sad je već jasno zašto je Vlada upotrebio reč „veštica”.

Baze podataka su posebno zanimljive za proveru. Kada smo 2016. godine radili fektčeking baze advokata koje država plaća za odbrane po službenoj dužnosti – CINS je stavljen pred novi fektčekerski izazov.

Istraživačka priča o dodelama advokatskih odbrana po službenoj dužnosti u Beogradu i baza podataka sa dodeljenim poslovima i iznosima novca za njih spadaju među najkompleksnije CINS-ove projekte ikada. Branioce po službenoj dužnosti postavlja i plaća država onima koji ne mogu sebi da priušte odbranu, a optuženi su za teška krivična dela. Na prikupljanju informacija radili smo gotovo dve godine. Sakupili smo podatke od policije i sudova u najvećoj advokatskoj komori – beogradskoj – za period od četiri godine. Bilo je potrebno pedesetak zahteva za pristup informacijama, nekoliko žalbi povereniku, više telefonskih razgovora i sastanaka u pravosudnim institucijama i još mnogo drugih poslova, da se formira baza i istraži priča. Manji deo podataka dobili smo u elektronskom formatu, a većinu su činile hiljade odštampanih stranica. Neki podaci su bili čak i u rukopisu. Prvi korak u istraživanju bilo je unošenje podataka u jedan Eksel (Excel) dokument, zatim njihovo usklađivanje i sortiranje. Na kraju višemesečnog rada Eksel baza imala je preko 25.000 unosa. Tu je, međutim, počeo i fektčeking – svaki unos je trebalo proveriti.

 



Na tome je radio ceo tim CINS-a, nekoliko meseci. Bilo je pogrešnih imena i cifara među podacima institucija, preklapanja podataka, a advokatica koja je, prema evidenciji jednog suda, ostvarila najveću zaradu u Beogradu zapravo je vratila novac – jer joj je uplaćen greškom. Zahvaljujući detaljnim proverama greška je uočena na vreme i netačan podatak nije objavljen.

Takođe, neke pravosudne institucije nisu pravile razliku između advokata koji imaju isto ime i prezime ‒ i to je ispravljano tokom fektčekinga. Na primer, Aleksandar Đorđević je česta kombinacija imena i prezimena, ali činjenica da u Beogradu postoje četiri advokata koja se tako zovu za nas je komplikovala situaciju. Pored toga, od četiri Aleksandra jedna je Aleksandra, a neke institucije imena advokata pišu naizmenično u nominativu (Aleksandar) i genitivu (Aleksandra), što je dodatno otežalo proveru. Mnogi advokati su tokom četiri godine promenili prezimena, verovatno usled udaje ili razvoda, što je takođe otkrivano tokom provere činjenica.

Baza je objavljena u oktobru 2016. kao sedma CINS-ova baza – od kojih je svaka prošla neku vrstu fektčekinga i za svaku je obavljen ogroman posao.

Iz ovih muka, ipak, svi izađu srećni. Niko nije dao otkaz (mada je bilo reči i o tome), a prijateljstva se ne okončavaju. U istraživačkom novinarstvu stil je samo mamac – tekst je dobar onoliko koliko je tačan i to svi razumeju. Nebitno je koliko znaš i šta misliš o temi koju istražuješ, nevažno je i šta ti stručnjaci kažu – važno je samo ono što možeš da dokažeš. Samo takve tvrdnje mogu se naći u tekstu, bez obzira na to da li pišeš o plišanim igračkama ili izlivanju opasnih materija u Kolubaru.

Iako je pred kraj procesa istraživanja priča napisana i uređena, ipak tek od fektčekinga zavisi da li novinar ima priču. To je poslednja instanca koja obezbeđuje poverenje naših čitalaca, gradi kredibilitet novinara i medija. Na tom mestu se izdvajaju CINS i slični mediji i organizacije. Za nas je tačnost svake reči svetinja i spremni smo na žrtve da bismo je sačuvali.

Nije u pitanju samo ugled medija, već i zaštita od potencijalne tužbe. Kada su tekstovi potkrepljeni čvrstim dokazima, malo ko traži „zaštitu” pred organima pravde. CINS je, uprkos više od 180 istraživačkih priča koje su do sada objavljene, tužen samo dva puta, oba puta neuspešno. Pored toga, CINS posebnu pažnju obraća na zaštitu osoba koje se nađu u tekstovima – bilo da su izvori informacija ili osobe koje su svojim činjenjem prekršile neki zakon. Tako se stiče poštovanje i poverenje, ponekad čak i osoba o čijim prestupima pišemo.


Borba za tačnost informacija


CINS instituciju provere činjenica u sadašnjem formatu neguje od 2012. godine, kada su dve novinarke za ovaj posao obučili fektčekeri regionalne novinarske mreže Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP).

Na Zapadu, gde su sa praksom provere činjenica počeli mnogo pre CINS-a, fektčeking definišu na različite načine. Ipak, svrha mu je uvek ista – temeljna analiza iznetih tvrdnji radi sprečavanja ili otklanjanja činjeničnih grešaka. Iako istina nije apsolutna, fektčekingom joj prilazimo toliko blizu da je odbranjiva na svakom sudu.

Fektčeking se u svetu radi ili je rađen u uglednim redakcijama listova kao što su Der Spiegel, Le Monde, ProPublica, The New York Times, The New Yorker i drugi, a sve više organizacija bavi se posebno fektčekingom izjava političara i drugih javnih ličnosti (poput Istinomera u Srbiji).

Uz potpuno razumevanje da ne može svaka redakcija da plati fektčekera, kao i da je posao znatno otežan kada je češća produkcija tekstova, objavljivanje informacije bez prethodne provere ne može biti opravdano ni najhitnijom situacijom.

 

Na taj način tražimo poverenje čitalaca – svako voli čist i uredan, a pre svega potpuno tačan tekst, zar ne? Fektčekingom svaki dan pravimo razliku između nas, društvenih mreža i onih medija koji nas preplavljuju informacijama sa nejasnom razlikom između tačnog, ne sasvim tačnog ili potpuno izmišljenog. 

Da je novinar ili urednik proverio informaciju, ne bi se dogodilo skandalozno izveštavanje o aferi „Helikopter” marta 2015. godine. Tada je, tokom akcije spasavanja bebe iz Novog Pazara, došlo do pada helikoptera Vojske Srbije u naselju Surčin. U nesreći je poginulo sedam osoba, među njima i beba stara pet dana. Za one koji su pratili medijsko izveštavanje te noći ‒ beba, medicinsko osoblje i posada bezbedno su stigli na odredište.

Ovakve situacije nisu česte da bi mediji sa nacionalnom – pa i širom – pokrivenošću izveštavali pogrešno o tako značajnom događaju ili problemu, ali fektčekinga vrlo malo ima i u svakodnevnom pokrivanju manje značajnih tema, što ozbiljno ljulja poverenje korisnika informativnih sadržaja u novinarsku profesiju.

U tom smislu Srbija prati svetski trend. Veličina fenomena lažnih vesti prepoznata je širom sveta 2016. godine. Urednica uglednog američkog fektčeking sajta Politifakt (Politifact) definisala je lažne vesti kao „izmišljotine majstorski izmanipulisane da liče na uverljive novinarske izveštaje koji se lako šire na društvenim mrežama ka velikoj publici, spremnoj da veruje u fikcije i širi ih dalje”.

Tako su se najveće bitke 2016. godine odvijale na društvenoj mreži Fejsbuk (Facebook), na koju se proširila „većina viralnih laži”, piše Politifakt. Pojačanje je stiglo kroz pretraživač Gugl, koji je priče sa nepouzdanih sajtova izlistavao među prvim rezultatima internet pretrage – na osnovu velike čitanosti.

U odbranu Fejsbuka i Gugla, dva giganta intenzivno rade na uvođenju fektčekera u svoje redove.

Fenomen lažnih vesti deo je ere „postistine” (post-truth), koju su rečnici Univerziteta u Oksfordu izabrali za reč 2016. godine. U obrazloženju „post-istinu” definišu kao pridev „koji se odnosi na okolnosti ili označava okolnosti u kojima objektivne činjenice imaju manji uticaj na oblikovanje javnog mnjenja od obraćanja emocijama i ličnim uverenjima”.

Ovi fenomeni mogu se izučavati i iz perspektive pobednika predsedničkih izbora u Americi Donalda Trampa, koji je istovremeno pobednik i u statistici Politifakta. Od 2007. godine, kada je ovaj sajt počeo sa radom, nijedan drugi značajniji političar nije imao lošiju evidenciju tačnosti izjava, sa više od 70 odsto tvrdnji ocenjenih kao „uglavnom netačno”, „laž” ili najtežim oblikom neistine – Pants on Fire (potpuna neistina).

U post-truth eri senzacionalizam jede medije širom sveta, a jedina i, zasada, najbolja odbrana jeste upravo – fektčeking.

 


Priča je nastala u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije - Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 


Komentari (0)
Napiši komentar


Ime i prezime

Komentar




Ne možete da protumačite sliku? kliknite ovde da osvežite