14 Januar 2009, 15:29

Komentari (0)

Pravo na javno informisanje

Pravo na javno informisanje, koje je u Srbiji, u skladu sa Zakonom o javnom informisanju slobodno i u interesu javnosti, obuhvata, između ostalog, slobodu prikupljanja, istraživanja i objavljivanja ideja, informacija i mišljenja. Ono ne podleže cenzuri, niko ga, ni na posredan način, ne sme ograničavati, posebno ne vršenjem pritiska na novinare i medije

Piše: Slobodan Kremenjak, advokat

Svaka sloboda, logično, podrazumeva i određene dužnosti, a u ovom slučaju ključna dužnost je dužnost novinarske pažnje. Zakon kaže da su novinar i odgovorni urednik dužni da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost.

Ono što je dalje posebno važno za istraživačko novinarstvo je da se ideje, informacije i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdani interes da zna, objavljuju slobodno, osim kada je drugačije određeno zakonom. Ovo pravilo primenjuje se bez obzira na način na koji je pribavljena informacija.

Da bi razumeli onaj izuzetak koji kaže “osim kada je drugačije određeno zakonom”, važno je da znamo na koji način je država ograničena kad propisuje ograničenja. Srbija, u skladu sa čijim Ustavom (član 16) se opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori, koji kao takvi čine sastavni su deo njenog pravnog poretka, se neposredno se primenjuju, ratifikovala je 2003. godine Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Član 10 te Konvencije reguliše slobodu izražavanja i kaže sledeće:

Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanje i saopštavanje informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća.

Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.

Stav 2 člana 10 ograničenjima slobode izražavanja, koja su moguća, pretpostavlja ispunjenost tri kumulativno propisana uslova:

 - da su formalnosti, uslovi, ograničenja ili kazne propisane zakonom;

 

 - da su formalnosti, uslovi, ograničenja ili kazne propisane u cilju zaštite taksativno navedenih legitimnih interesa (nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva); i

 

 - da su, u konkretnom slučaju, konkretne formalnosti, uslovi, ograničenja ili kazne neophodne u demokratskom društvu.

Ono zbog čega novinari najčešće završavaju na sudovima u Srbiji je povreda jednog od legitimnih interesa izričito navedenih u stavu 2 člana 10 Konvencije, a taj legitimni interes je zaštita ugleda ili prava drugih. Neophodnost u demokratskom društvu je faktičko pitanje koje se ceni od slučaja do slučaja. Pitanjem neophodnosti u demokratskom društvu ekstenzivno se bavio Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, postoji bogata praksa tog suda u primeni člana 10, koja polako ulazi i u srpske sudove i presude tih sudova.

Ovde ćemo se baviti s dve vrste ograničenja propisanih zakonom u Srbiji, krivično pravnim i građansko pravnim.

Dva u praksi najčešća krivična dela iz grupe dela protiv časti i ugleda su uvreda i kleveta. Srbija je 2005. godine menjala svoje krivično zakonodavstvo. Dekriminalizacija uvrede i klevete, u vezi sa izmenama krivičnog zakonodavstva, bila je pitanje koje se često i glasno postavljalo, ali i koje je nailazilo na oprečne komentare. Na kraju, dekriminalizacija nije sprovedena, a umesto nje, dobili smo depenalizaciju, u tom smislu da je zatvorska kazna za krivična dela protiv časti i ugleda ukinuta.

Zakon ne sadrži definiciju uvrede, već samo kaže “ko uvredi drugoga”, smatrajući da je to dovoljno jasno. S druge strane, zakon daje definiciju klevete, tako što kaže da je kleveta “iznošenje ili pronošenje čega neistinitog što može škoditi časti ili ugledu drugog lica”.

Iznošenje ili pronošenje podrazumeva da nije bitno da li se klevetnička izjava iznosi kao vlastita tvrdnja, ili prenosi kao tvrdnja trećeg lica, odnosno da je to samo po sebi bez uticaja na odgovornost.

Neistinitost podrazumeva da konkretna izjava mora sadržati činjeničnu tvrdnju, a ne vrednosni sud, zato što se samo činjenične tvrdnje mogu kvalifikovati kao istinite ili neistinite.

Da li konkretna izjava može škoditi časti ili ugledu drugog lica, faktičko je pitanje koje se ceni od slučaja do slučaja. Zaprećena kazna je novčana, do 1.000.000,00 dinara.

Ako se, nakon što smo razumeli šta je kleveta, vratimo na uvredu, možemo zaključiti da je razlika u tome što je u odnosu na uvredu istinitost irelevantna, a tako je zbog toga što se uvrede, po pravilu, nanose iznošenjem ili pronošenjem vrednosnih sudova. Zaprećena kazna je novčana, do 450.000,00 dinara.

Zakon sadrži odredbu koja kaže da se neće kazniti za uvredu ko drugoga uvredi u vršenju novinarskog poziva, ako se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učinio u nameri omalovažavanja.

Ako se okrenemo građansko pravnim ograničenjima slobode izražavanja, naći ćemo ih, pre svega, u Zakonu o javnom informisanju iz 2003. godine. Ova ograničenja mogu se javiti kao obaveza da se nešto objavi, ne objavi ili obaveza da se naknadi materijalna i/ili nematerijalna šteta.

Ograničenja u vidu obaveze da se nešto objavi ili ne objavi, javljaju se, npr.:

* u odnosu na pretpostavku nevinosti, kao zabrana da se neko označi učiniocem kakvog kažnjivog dela, odnosno oglasiti krivim ili odgovornim pre pravnosnažne odluke suda ili drugog nadležnog organa;

* u odnosu na govor mržnje, kao zabrana da se objavljuju ideje, informacije i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo;

* u slučaju objavljivanja neistinite, nepotpune ili netačno prenete informacije – u vidu obaveze da se objave odgovor ili ispravka, odnosno da se zabrani ponovno objavljivanje;

* u slučaju objavljivanja informacija iz privatnog života, odnosno ličnih pisanih, audio ili video zapisa bez pristanka lica o čijem se životu, odnosno zapisima radi – u vidu propuštanja objavljivanja, odnosno učešća u dobiti; kao i

* u slučaju objavljivanja informacije da je protiv određenog lica pokrenut krivični postupak – u vidu obaveze da se objavi i informacija o pravnosnažnom obustavljanju postupka, odbijanju optužbe odnosno oslobađanju od optužbe, ako do toga dođe i ako se stavi takav zahtev.

Što se pak naknada štete tiče, ona možebiti materijalna – umanjenje nečije imovine i/ili sprečavanje njenog povećanja, ili nematerijalna – nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha.

U vezi sa naknadom štete postavljaju se sledeća pitanja:

Ko ima pravo da zahteva naknadu? To pravo ima svako lice na koje se odnosi netačna, nepotpuna ili druga informacija čije je objavljivanje u skladu sa Zakonom o javnom informisanju zabranjeno, kao i lice kome nije objavljena ispravka, odgovor ili druga informacija čije objavljivanje ima pravo da traži, u skladu sa Zakonom o javnom informisanju, pod uslovom da zbog toga trpi štetu.

Ko odgovara za štetu? Za štetu solidarno odgovaraju novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila.

Kakva je priroda odgovornosti? Odgovornost nije objektivna. Odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila odgovaraju ako su pre objavljivanja s pažnjom primerenom okolnostima mogli utvrditi neistinitost ili nepotpunost informacije, odnosno nedopuštenost objavljivanja informacije. Novinar odgovara ako se dokaže da je šteta nastala njegovom krivicom.

Odgovornost novinara, odgovornog urednika i osnivača isključenaje ako je neistinita ili nepotpuna informacija verno preneta iz javne skupštinske rasprave ili javne rasprave u skupštinskom telu ili iz sudskog postupka ili iz dokumenta nadležnog državnog organa. Za štetu prouzrokovanu objavljivanjem neistinite ili nepotpune informacije koja potiče od državnog organa uvek odgovara država, bez obzira na krivicu.

Ono što bi, dalje, novinari i to posebno oni koji se bave istraživačkim novinarstvommorali da znaju su i pravila koja se tiču samog procesa prikupljanja informacija. Neovlašćeno prisluškivanje i snimanje, neovlašćeno fotografisanje, kao ineovlašćeno objavljivanje i prikazivanje tuđeg spisa ili snimka su krivična dela za koja su predviđene i zatvorske kazne. Slično, samo dugotrajnijim zaprećenim zatvorskim kaznama važi i za odavanje državne tajne. Državnom tajnom smatraju se podaci ili dokumenti koji su zakonom, drugim propisom ili odlukom nadležnog organa donesenim na osnovu zakona proglašeni državnom tajnom i čije bi odavanje prouzrokovalo ili bi moglo da prouzrokuje štetne posledice za bezbednost, odbranu ili za političke, vojne ili ekonomske interese Srbije. Zakon, međutim, izričito predviđa da se državnom tajnom ne smatraju se podaci ili dokumenti koji su upravljeni na teške povrede osnovnih prava čoveka, ili na ugrožavanje ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije, kao i podaci ili dokumenti koji za cilj imaju prikrivanje učinjenog krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor od pet godina ili teža kazna.

Pri tome, valja znati da i kada novinar i urednik nisu neposredno ugroženi, ugrožen može biti njihov izvor. Pravo novinara da štiti svoj izvor je ograničeno. Naime, novinar po pravilu nije dužan da otkrije podatke u vezi sa izvorom informacije. Ta dužnost, međutim, postoji ako se podaci odnose na krivično delo, odnosno učinioca krivičnog dela za koje je zaprećena kazna zatvora najmanje pet godina. I samim davanjem informacija izvori se često izlažu krivičnopravnoj odgovornosti. Npr. odgovornosti za odavanje službene tajne ili povredu tajnosti postupka ili druga dela.


Komentari (0)
Napiši komentar


Ime i prezime

Komentar




Ne možete da protumačite sliku? kliknite ovde da osvežite