23 Novembar 2014, 19:18

Komentari (0)

Odgovor pomoćnika glavnog urednika E-novina

Reagovanje Marka Matića na odgovor Ratka Femića Matiću „Zašto je nervozan Canetov musketar?”

 

Piše: Marko Matić (E-novine)

Marko Matić

Marko Matić

(Odgovor objavljujemo integralno, bez intervencija. Sve ovo ispod, naravno, odražava isključivo stavove autora):

 

"Umesto da bude zahvalan nebesima što se već posle prvog teksta, u čijem naslovu me je optužio da sam saradnik Darka Šarića, nismo sreli na sudu pred kojim bi objasnio te svoje tvrdnje, Ratka Femića je potpuno iz ravnoteže izbacio pisani odgovor “Advokat falsifikatora” . Koliko je taj tekst razarajuće delovao na konstrukcije iznete u knjizi Stevana Dojčinovića i impotentnim hvalospevima koje su objavljivali sa njim interesno povezani autori, najbolje svedoči podatak da je Femić, nakon što su e-novine 13. novembra u 18 sati objavile tekst koji se pozabavio njegovim konstrukcijama i lažima, preko noći navrat-nanos sastavio svoj odgovor kako bi ga već narednog dana u prepodnevnim časovima poslao na email adresu naše redakcije. Koliko je ta Ratkova noć bila besana i panična najbolje svedoči to što čak ni naslov svog odgovora nije bio u stanju da dovede u sklad sa najosnovnijim pravilima pravopisa. Ironija sudbine je htela da se Femić baš u tekstu pod nervozno sklepanim naslovom “Zašto je nervozan Canetovom musketar?” bavi umišljenom nervozom pripadnika imaginarne interesne skupine, koja je svoju virtuelnu egzistenciju stekla jedino u njegovim teorijama zavere.

 

Prijatelji: Stanko Subotić (levo), glavni urednik E-novina Petar Luković (desno) i pomoćnik Marko Matić (pozadina) (foto: e-novine.com)

Umesto da u svom novom uratku odgovori na jasna pitanja koja su mu postavljena, Femić je nastavio da se upliće u bodljikavu žicu laži i spletki poteklih iz kuhinje pokojnog Miodraga Rakića i njegovih dezorijentisanih jurišnika. Iako je bilo za očekivati da Femić citira bar jednu jedinu reč zbog koje me je optužio da se bavim pranjem Šarićevih poslova, on je tu svoju prvobitnu tvrdnju nespretno redukovao na nivo sumnje da e-novine imaju “nešto i od tog Šarića”. Mnogo bitnije od ličnih uvreda, na koje se i sam požalio ali nije imao snage da prekine taj uzročno-posledični lanac koji je lično pokrenuo, jesu nove Ratkove tvrdnje koje u još većoj meri od onih iznetih u prvom tekstu, ruše čitav njegov misaoni konstrukt.

Pokušavajući da odgovori na pitanje zbog čega je u knjizi njegovog prijatelja i saradnika iz CINS-a izostalo toliko najavljivano otkrivanje političkih veza koje su predstavljale sistemski temelj organizovanog Šarićevog kriminalnog delovanja, Femić je ustvrdio da za takvo nešto ne postoje dokazi. Pored toga što mu nedostatak takvih dokaza nije zasmetao da za političko sponzorisanje Šarića optuži Mila Đukanovića i vlasti u Crnoj Gori, Femić je potpuno prevideo da u slučaju Srbije, gde je pretežno bilo skoncentrisano Šarićevo poslovanje, i tadašnje vlasti Demorkatske stranke ti dokazi ipak postoje. O njima je pisao čak i njegov matični nedeljnik “Novi magazin” izveštavajući sa suđenja Šariću.

Da li je Femić jedina osoba u Srbiji koja nije čula za slučaj “Belvil”, partnerski projekat između države Srbije i tajkuna Miroslava Miškovića koji je finansiran Šarićevim novcem o čemu postoje i pisani dokazi? Dokumentacija vezana za taj slučaj, otkriva da je Šarić na ime kredita, koji je "Hipo Alpe-Adria banka" odobrila Miškovićevoj firmi “Delta Real Estate”, položio kolateral koji gotovo šestostruko nadmašuje sumu za koju mu se trenutno sudi pred Specijalnim sudom u Beogradu. Zanimljivo je da je realizacija tog projekta započela u leto 2007. godine, a da je iste te godine Vladimir Čupić, čovek blizak Demokratskoj stranci i tadašnji predsednik Izvršnog odbora "Hipo Alpe-Adria banke", bio proglašen za bankara godine i to u izboru "Ekonomist medija grupe" koja je bila u vlasništvu Božidara Đelića, u to vreme istaknutog funkcionera DS i potpredsednika druge Koštuničine vlade!


Otuda čudi kako je, uprkos postojanju značajnih inicijalnih informacija, izostao ozbiljniji istraživački rad Stevana Dojčinovića kojim bi rasvetlio taj ključni detalj za razumevanje načina na koji je funkcionisao sistem Šarićevih ulaganja u Srbiji.

Slučaj Belvil, međutim, otkriva još jednu veoma bitnu dimenziju “slučaja Šarić”, koja se namerno prećutkuje, a koja umnogome objašnjava ćutanje sadašnjih vlasti i izostanak proširenja istrage nakon smene starog režima. Taj mešoviti državno-privatni poduhvat zapravo je otkrio da je Šarić na neki način bio paradržavni projekat Srbije (upravo ono što se sve vreme spočitava Crnoj Gori), a razotkrivanje načina na koji su te veze funkcionisale delovalo bi razarajuće po kredibilitet same države. Svedočenja tokom Šarićevog suđenja, u kojima se navodi da su sastancima njegovih ljudi sa Markom Miškovićem prisustvovali i ljudi iz BIA, ukazuju na veoma mračnu ulogu samih državnih struktura i tadašnje političke vlasti. Da se država Srbija u tom periodu bavila mračnim poslovima svedoči i rasplitanje “afere Galenika” tokom kojeg je ustanovljeno da su tone i tone dijazepama, bazične supstance za proizvodnju sintetičkih droga, godinama unazad nestajale sa “strogo kontrolisanih” zaliha te farmaceutske kompanije u državnom vlasništvu. Iako sadašnja vladajuća garnitura u Srbiji nije imala nikakve veze sa mračnom stranom državnih poslova svojih prethodnika, njeno potpuno razotkrivanje uzdrmalo bi samu srž državnog aparata i korumpiranih struktura unutar njega, što bi najverovatnije izazvalo takve otpore koji izazivaju strah aktuelne vlasti da s njima ne bi mogla da se izbori.

Nezadovoljan podsećanjem da je Rodoljub Milović, čovek koji je bio deo svih režima u Srbiji sve dok ga Aleksandar Vučić prošlog leta napokon nije smenio, na čelo UKP postavljen odlukom Dragana Jočića u vreme najžešćeg progona kadrova koji su se istakli tokom operacije “Sablja”, Femić se iznova upustio u odbranu lika i dela tog korumpiranog policajca. Nazivajući ga čovekom koji je proganjao Šarića, Femić međutim nije objasnio kako je Miloviću, uprkos izostanku ozbiljnijih rezultata u njegovom radu, pošlo za rukom da toliko dugo ostane na čelu UKP i kako je on to progonio Šarića kada i sam Femić priznaje da su UKP i celokupni MUP bili isključeni iz operacije “Balkanski ratnik”, baš kao što su bili isključeni i iz operacije predaje Šarića? Da li nam to pre govori da smo imali posla sa poštenim policajcem Milovićem ili pak sa saradnikom mafije generalom Papajom? Sve i da zanemarimo to što je čak i na sudu (u slučaju tužbe generala Bratislava Dikića protiv “Informera”) dokazano da je Milović lično odavao službene tajne tabloidima, ostali smo bez ogovora na pitanje koji je to veliki slučaj, od kada je postao prvi čovek UKP, Milović otkrio i istražio? Dovoljno je da se pogledaju sramni rezultati istrage 24 sporne privatizacije da bi se dobio nedvosmislen odgovor na to pitanje.

I dok je izbarao pre da veruje Miloviću, korumpiranom tužiocu Saši Ivaniću, površnim hipotezama Rakićevih jurišnika u Srbiji i još površnijim konstrukcijama dokazanih reketaša iz OCCRP-a, negoli švajcarskom tužilaštvu i policiji, koji su u kritičnom periodu detaljno proveravali poslovanje Stanka Subotića i ustanovili da u njemu nema ni traga dokazima za optužbe iz Srbije o pranju novca (o čemu je izdat i zvanični dokument), Femić nas je uskratio odgovora na pitanje kako je bilo moguće da Stanko Subotić bude svuda oslobođen svake sumnje osim u medijima i prvostepenom sudu pod direktnom kontrolom Tadićevog režima? Femić nas je uskratio i odgovora na pitanje kako to da su istrage u čak šest evropskih zemalja, inicirane prijavama iz Srbije, potvrdile da Subotić nikakve veze nema sa kriminalom niti sa pranjem novca? Kako bi se ta činjenica uklopila u Femićevu konstrukciju o političkoj pozadini oslobađajuće presude Subotiću s obzirom da u tim zemljama na vlasti nisu bili ni Vučić niti SNS?

Sledeći logiku Femićevih konstrukcija lako bi se moglo stići do odgovora da su švajcarsko tužilaštvo i istražni organi ostalih pet evropskih zemalja takođe deo interesnog klana Stanka Subotića, posebno s obzirom na okolnost da su se usudili da ustvrde isto ono na šta i e-novine već godinama unazad ukazuju. Da li Femiću nešto govori podatak da je Apelacioni sud, prilikom obaranja političke presude Subotiću, taksativno naveo sve one nedostatke na koje su e-novine upozoravale tokom suđenja. Kako su, na primer, Femić ili mediji u kojima je on tada radio izveštavali sa tih suđenja? Koliko je u njihovim izveštajima bilo informacija o nepravilnostima koje su se, prema nalazima Apelacionog suda, tokom tog suđenja događale?

Femić nas je uskratio i odgovora na pitanje na koji to način motocikl, koji je Subotiću ukraden od strane pripadnika Milovićevog UKP i kasnije od strane istih tih ljudi navodno pronađen u jednoj od Šarićevih kuća, dokazuje poslovne veze između Šarića i Subotića? Ili možda, kojom se to logikom mogu objasniti pregovori o prodaji “Future plus” u trenutku kada je svaka prodaja imovine te kompanije bila sudski blokirana? Promaklo je Femiću da odgovori i na pitanje kako je Subotić mogao da posreduje u pregovorima između Šarića i WAZ-a u vreme dok je bio u pritvoru u Moskvi?

Umesto odgovora na legitimna pitanja koja sam mu postavio, Femić se u odbranu ostataka svojih konstrukcija upustio smehotresnim optužbama na račun e-novina zbog Subotićevog banera koji se nalazi na našem portalu i njemu nerazumljive činjenice da e-novine uvek obaveštavaju svoje čitaoce kada Subotić dođe u posetu našoj redakciji. Za razliku od veza koje postoje između Femića i tajkuna Miroslava Bogićevića, vlasnika “Novog magazina”, kojih se Femić i njegove kolege vidno stide i kriju ih kao zmija noge, e-novine nemaju ni jedan jedini razlog da skrivaju svoje prijateljske odnose sa Stankom Subotićem. Naprotiv, nama je posebna čast što među prijateljima imamo jednog od najčasnijih ljudi iz poslovnog sveta.

Da bi se jasno sagledala razlika između prijatelja e-novina i tajkuna Miroslava Bogićevića, na čijem se platnom spisku Femić nalazi, dovoljno je pogledati ko je, gde i kako poslednje decenije razvijao svoje poslovanje. I dok Subotić, i dan danas, svoje poslove razvija u uređenim i razvijenim evropskim zemljama, sa snažnim tržišnim ekonomijama i razvijenom konkurencijom, DS tajkun Bogićević je svoje poslovanje skoncentrisao isključivo u Srbiji u kojoj se oslanjao na snažne političke veze, a svoje medijske uposlenike finansirao iz neobezbeđenih kredita koje je po političkoj liniji podizao od srbijanskih banaka, čiji iznos dostiže preko pola milijarde evra! Dakle, dok su Bogićević i ostali žuti tajkuni pljačkali Srbiju, njene državne strukture su pljačkale milionska ulaganja koja je u zemlju doneo u svetu priznati i uvažavani biznismen Stanko Subotić. Upravo zbog ove neupitne činjenice i sopstvene povezanosti sa tajkunskim podzemljem bliskim DS-u, Femić bi morao da ustane u znak poštovanja, na sam pomen Subotićevog imena!

Prijateljstvo i medijsko praćenje Subotićevog slučaja, kao paradigme zloupotrebe državnih institucija zarad obračuna sa nepodobnim investitorima koji su odbili da plate politički reket, e-novine su postale prava riznica dokumentovanih informacija koje razotkrivaju način na koji su, u hajci protiv Subotića, delovali ti kriminalni mehanizmi. Posedovanje značajne količine tih informacija bio je jedini razlog zašto je pretežni deo mog autorskog kritičkog osvrta na Dojčinovićevu knjigu bio posvećen njegovim neistinama i insinuacijama iznetim na račun Subotića. Zahvaljujući informacijama koje je objavljivala naša redakcija i činjenici da smo se veoma temeljno bavili tom temom, upravo u primerima gde je pominjan Subotić, u oči su mi pale nekonzistentnosti u Dojčinovićevoj knjizi i njena jasna politička pozadina, zbog čega je logično i bilo da se tim delom posebno i pozabavim.

Posedovanje informacija o tom slučaju bio je i razlog zbog kojeg smo, kako je to Femić naveo, u nekim delovima poverovali u iskaz Nebojše Jestrovića, dok smo istovremeno osporili tačnost onih delova koji se odnose na Subotića. Uostalom, kada govorimo o Jestroviću, ne govorimo o čoveku koji uvek govori istinu ili uvek laže. Dostupna dokumentacija i dokazi govore da je u navodima o Subotiću Jestrović očigledno lagao, dok isto tako dostupni dokazi ukazuju da u slučaju opisa poslova sa Miškovićem to nije bio slučaj, o čemu će, uostalom, poslednju reč dati Specijalni sud pred kojim se vodi postupak za pranje Šarićevog novca.

Ostalo je u Femićevom “odgovoru” nejasno i gde je on to, kako tvrdi, kritički pisao o Tadićevom režimu u vreme njegove vlasti? S obzirom da je do pada starog režima na sajtu Al Jazeera Balkans objavio svega dva teksta u kojima se nije bavio kritičkim osvrtom na Tadićevu vladavinu, postavlja se pitanje da li je to možda radio u nedeljniku koji je osnovao DS tajkun Miroslav Bogićević, isti onaj koji je pod okrilje žute stranke pokušao da stavi i Politiku, otete Večernje novosti i novosadski Dnevnik? U odgovoru na to pitanje ujedno leži i odgovor na Femićev lažni argument, kojim je pokušao da opovrgne svoje interesne veze sa Tadićevim režimom. Tvrdeći da se novinari, koji očekuju neku nagradu za svoj posao “češu o skute onih koji su na pozicijama moći i koji mogu da ih nagrade...a ne od stranaka u nestajanju i izbledelih političara”, Femić je prećutao ključni detalj da je toj
interesnoj družini pristupio još u vreme kada je Tadić bio na vrhuncu moći, da platu još uvek prima od DS tajkuna Bogićevića i da je njegova odbrana Tadićevog režima delimično posledica njegovih trenutnih finansijskih interesa, a delom psihološke potrebe da ubedi sebe da su laži koje je, po nalogu svojih finansijera, godinama unazad plasirao ipak istinite, makar samo u njegovim mentalnim konstrukcijama. Igrajući na kartu anestezirajućeg dejstva laži i fikcija, Femić se upustio u svojevrsnu igru samoobmanjivanja u kojoj je postao ovisnik od laži kome je sudar sa istinom postao najveća noćna mora.

I za kraj, ne mogu da se ne osvrnem na još jednu Femićevu samooptužbu, kao logičan produkt njegovih autoprojekcija. Pravdajući svoju sramnu tvrdnju da su kriminalci iz tabloida “Afera” povezani sa e-novinama samim tim što su nam beskrupulozno ukrali tekst, Femić je u igru ubacio i crnogorski list “Informer”, sa kojim smo navodno vodili zajedničku “bolesnu” kampanju protiv Vanje Ćalović zbog njenjih zoofilskih ispada. Da li je bolesno bilo izveštavanje o tom skandalu ili to što je ona uradila, pitanje je na koje se odgovor nazire svakome ko nije interesno zaslepljen u ovom slučaju. Zanimljivo je da smo slične optužbe ranije trpeli i zbog izveštavanja o ratnim zločinima kada nam se isto tako spočitavalo da vodimo kampanju protiv sopstvene nacije, odnosno da je veći problem u otkrivanju istine o zločinima, negoli u tome što su ti zločini počinjeni! Kada bismo hteli da budemo maliciozni i da ustanovimo šta je u ovoj aferi zaista bolesno, seksualno zlostavljanje kućnih ljubimca ili pak pisanje o toj pojavi, da li bismo iz Femićeve odbrane zoofilskih ispada Vanje Ćalović, mogli da zaključimo da on podržava to što ona radi?

“Dakle, našli ste se na istoj strani sa ološem. S kim si, takav si”, zaključio je u jednom trenutku Femić. Ako bismo prihvatili takvu logiku, lako bismo mogli da primetimo da se poslednjih dana njegovi stavovi gotovo u potpunosti poklapaju sa izjavama Vojislava Šešelja koji, takođe, tvrdi da su Đukanović i Subotić mafijaši, kao i da Vučić uništava Srbiju time što je približava Evropskoj uniji. Da li bi, primenom “logike” koju nam je demonstrirao Femić, trebalo da zaključimo da je on, samim tim što su mu se stavovi poklopili sa liderom srbijanskih fašista, i sam postao radikal, fašista i zločinac? Ili se, možda, ipak samo izgubio u lavirintu satkanom od sopstvenih interesnih veza sa onima koji su, u vreme Tadićevog režima, besomučno pljačkali Srbiju i konstrukcija kojima te veze i interese bezuspešno pokušava da opravda, stvarajući lažnu sliku o sopstvenom poštenju i čestitosti u koju, duboko u sebi, očigledno ni sam više ne veruje?"


Komentari (0)
Napiši komentar


Ime i prezime

Komentar




Ne možete da protumačite sliku? kliknite ovde da osvežite