31 Mart 2017, 11:51

Komentari (0)

Na svakom Banovom Brdu

Samo jedan od njih dvojice, jednom u godinu ili dve, s vriskom i nepojmljivom stravom u srcu skače iz kreveta i posle se nedeljama leči od straha od ljudi

Piše: Branko Čečen

Foto: CINS

Foto: CINS

Mihajlo je pomalo zamišljeno dao novac trafikantu i dok je čekao kusur, počeo da raspoređuje po džepovima dve paklice „vinstona“, žvake i dve čokoladne bananice, kada je iz desne slepoočnice simultano sa mehaničkim, tupim zvukom udarca bljesnulo belo svetlo. Samo što je, na asfaltu, povratio svest i malo ravnoteže i pokušao da ustane, uspevajući samo da klekne i zbunjeno gleda u reku krvi što je tekla niz njegovo desno rame, ugledao je mladića u trenerci kako, sa onim što mu se danas čini kao mešavina nestašluka i truda u osmehu, elegantno i horizontalno izmahuje nogom i zadaje mu, iz sve snage, udarac direktno u lice. Novi bljesak, novi gubitak svesti. Ni danas, dvadeset devet godina kasnije, ne ide na spavanje bez straha da će ponovo sanjati taj elegantni zamah i nestašno-zlobni osmeh momka koji se trudi da što bolje, jače i preciznije - šutne glavu čoveka koji bespomoćno kleči pokušavajući da razume sopstveno krvarenje.


Pola sata ranije, odlučio je da se kući vrati peške, iako je ostao još jedan noćni autobus. Nije bio daleko od Banovog Brda, možda pola sata šetnje, doduše uzbrdo, ali noć je divna, što da ne. I tako je krenuo. Bio je dobro raspoložen i zadovoljan sobom – upisao je faks uprkos gadnoj konkurenciji i spremao se da ide na leto u Francusku odakle mu je bila majka, koja je stigla da ga nauči grčevitoj borbi za slobodu ličnosti i savršen francuski pre nego što je poginula u saobraćajnoj nesreći kada je njemu bilo osam godina. Mislio je da bi bila ponosna na njega.


Razmišljao je kako mu neće mnogo ljudi iz gimnazije nedostajati. A onda se setio Vuka. Vuk je u prvoj srednje, kada su se prvaci upoznavali i zauzimali svoja mesta u hijerarhiji „čopora“, bio „alfa“. Iako je visio na odmorima sa jednom od najsuperiornijih ekipa, bio je mešavina prilično nekompatibilnih osobina. Pametan, pomalo pobunjenik, nikako štreber, više krivinaš i klikeraš. Sportista, ali pušač i opsednuti čitač svega, od stripova do filozofije; talentovan za sto stvari, ali ne voli da uči; superioran, ali veoma nesiguran; hrabar, ali neobično stidljiv; uglavnom drag momak, ali povremeno, tako ni zbog čega posebnog, pobesni i ponekad uvredi nekoga i to onako gadno. Nije ga Vuk bio privlačio, nego intrigirao. Bio je zanimljiv.


Od samo šest muškaraca u razredu, jedan je, eto, bio i Mihajlo, feminiziran od kada zna za sebe, zainteresovan za modu kao ostali za fudbal, za šoping kao drugi za devojčice. Kao i u osnovnoj školi, odmah je primećen, pre svega zato što ne samo da nije skrivao svoje sklonosti ka „ženskim“ stvarima, nego je ekstrovertno galamio o svemu tome, kao da je zvao probleme. Za moguće probleme je, naravno, znao. Odavno su ga drugi tome podučili. Naravno, ne kulturnim razgovorom. Šta je Mihajlo u osnovnoj školi na Banovom Brdu prošao, može se samo nagađati. Ali majka ga naučila da se bori za sebe, a posle ga je preuzela tetka sa istim kurikulumom. Bio je spreman i da se potuče, kako zna i ume. To se dešavalo retko, dobijao je gadne batine, ali se borio dok je mogao da stoji na nogama i napadač nije bio raspoložen da ponovi eksperiment. Učinio je tu stvar skupom za njih, prvo fizički, a onda i moralno, zvocajući im i vređajući ih stalno i svuda.


Znao je i da je gej, iako nije imao direktno romantično iskustvo. Očeva sestra, gradska ludača i dežurna tračara intelektualno-umetničke elite, jedna od najmlađih redovnih profesorki u istoriji Beogradskog univerziteta, za ruku ga je sprovela do svesti o sebi, ne dozvolivši mu da se sumnjama i tuđim primedbama destabilizuje i zatvori u sebe. Tako je Mihajlo nekako preživeo osnovnu i stigao u srednju školu kao feminizirani, ali ipak ekstrovertni i društveno hiperaktivni gimnazijski momak koji na otrovne primedbe odgovara još otrovnijim i povremeno maltretira devojčice koje se oblače protivno njegovom shvatanju mode i osećaju za estetsko. Za stidljivost ga se, kao ni za skromnost, nije moglo optužiti.


Kada je na proleće ekskurzija prvog i drugog razreda gimnazije stigla na jedino noćenje u hotel (nakon obilaska četrdeset osam manastira o čijim je freskama Mihajlo znao sve i gušio svakoga ko bi se prevario da se istovremeno zadesi u njegovoj i blizini freske), došlo se do raspodele dvokrevetnih soba. Razredna je ispružila ključ ka okupljenom razredu i rekla: „Mihajlo i Bojan“. Kad trideset pet uzbuđenih tinejdžera ućuti u istom trenutku, ta se tišina čuje veoma glasno. Bojan je rekao: „Ja neću s njim“. Mihajlo se uzbudio. Onda se naljutio. Onda je uzeo vazduh da izbaci neku bezobraznu skandalčinu, kada mu je negde od pozadi u kadar ušao Vuk, uzeo ključeve iz ruke razredne, rekao: „Ja ću“, zatim njemu: „Jel' ideš?“ - i krenuo ka liftu naizgled nesvestan svih tih očiju na svom potiljku.


Klikni za nastavak priče

Komentari (0)
Napiši komentar


Ime i prezime

Komentar




Ne možete da protumačite sliku? kliknite ovde da osvežite