27 Decembar 2013, 14:35

Komentari (2)

Malo steroidi, malo tegovi – mnogo nasilja

Privatno obezbeđenje u Srbiji godinama deluje po vlastitim pravilima ponašanja i bez adekvatne kontrole države. Napadi radnika obezbeđenja neretko završavaju teškim povredama i smrću, a njihove žrtve su gosti restorana i kafića, festivala na otvorenom, ali i radnici štrajkači

Piše: Milica Šarić

Nikola Soskić nakon napada

Nikola Soskić nakon napada

Kada je Nikola Soskić 17. avgusta 2013. godine krenuo na beogradski Beer Fest nije mogao ni da pretpostavi da će nekoliko sati kasnije biti primljen u Urgentni centar. Zbog potresa mozga, slomljenog zuba i operacije oka u bolnici je proveo sedam dana, a posledice povreda oseća i danas.


Soskić kaže da ga je te večeri pretukao radnik privatnog obezbeđenja festivala. Četiri meseca nakon napada, vidno potresen i sa ožiljcima ispod i iznad levog oka, on za CINS objašnjava šta se dogodilo te noći.


Nakon što je ranije sa kolegom napustio ograđeni prostor jedne od zabava, obezbeđenje im nije dozvolilo da se vrate. Nekoliko minuta kasnije njegov drug je preskočio ogradu i pritom pao na zemlju, a obezbeđenje mu je prišlo i, umesto da ga izbace, počeli su da ga tuku.


“Ja sam bio van ograde i kažem ‘alo bre ljudi, ubiste čoveka’ i ovaj jedan preskače”, seća se Soskić trenutka u kome radnik obezbeđenja izlazi iz ograđenog prostora i kreće prema njemu.


“Pesnicom me je udario u levo oko, od udarca sam pao. Nakon toga je pritrčao još jedan radnik obezbeđenja i obojica su me šutirali i udarali nogama po glavi. Sve je trajalo nekoliko minuta”, priča Soskić.


Napadač je pobegao sa lica mesta, a pomoć Soskiću je ukazana tek nakon 15-20 minuta, jer se zbog gužve i preopterećenosti mobilnih mreža nije moglo doći do Hitne pomoći. Nakon toga primljen je u Urgentni centar, dok njegov kolega nije zadobio teže povrede pa nije tražio pomoć lekara.


Nakon mesec i po dana Soskić je u policijskoj stanici kao napadača prepoznao Aleksandra Petrovića. Zapamtio ga je, kaže, po tetovaži na ruci.


Novinari Centra za istraživačko novinarstvo Srbije pokušali su u više navrata da kontaktiraju Petrovića, ali je on preko svog advokata poručio da ne želi da priča o tome.


Dva meseca bolovanja, učestale jake glavobolje, hematom na mozgu i ožiljci oko levog oka samo su neke od posledice koje Soskić ima dok čeka početak suđenja.


Uprkos težim povredama Soskić je imao sreće – preživeo je napad.

 

PRIVATNO OBEZBEĐENJE

 

  • 50.000 radnika
  • 3.000 registrovanih firmi
  • 50.000 komada oružja
  • 150 miliona evra vredno tržište 

Istraživanje CINS-a pokazuje da se napadi radnika obezbeđenja neretko završavaju smrću, da je prekomerna upotreba sile sve češća. Prema do sada prikupljenim podacima, u poslednjih 10 godina dogodilo se preko 50 napada u klubovima, restoranima, na koncertima, pa i tokom štrajkova radnika.

 

Istrage i sudski postupci protiv napadača često traju dugo, a izrečene kazne teško mogu da zadovolje žrtve. Oni i njihove porodice godinama kasnije trpe posledice i žive u strahu pa se nerado prisećaju nemilih događaja.

 

Sociolog Čedomir Čupić kaže da bi odgovornost, osim napadača, trebalo da snose i oni koji su ih unajmili te da bi trebalo da plate visoke odštete povređenima:


"Žrtve koje su pretrpele napade imaju teške traume, koje nikada neće moći da potpuno zaborave. Posle toga je teško nastaviti normalan život.“

 

Napadač otvorio firmu za obezbeđenje

 

Prema informacijama Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP), u Srbiji ne postoje tačni podaci o privatnom obezbeđenju pa je procena da je u tom sektoru zaposleno oko 50.000 radnika koji raspolažu približno istim brojem komada različitog oružja. Tržište privatnog obezbeđenja vredi oko 150 miliona evra, a registrovano je više od 3.000 firmi s tim da nije poznato koliko ih trenutno radi.

 

Osetili su svoju moć i bili srećni kad su mogli da me šutaju dok sam ležao bez svesti. Pretrpeo sam takve povrede da je naučna fantastika kako sam ostao živ. Pokidani su mi nervi, slomljeni zubi, nagnječena rebra

Srđan Bogić

Usvajanjem Zakona o privatnom obezbeđenju u novembru 2013. godine – nakon što je ova oblast godinama bila neuređena – Narodna skupština Srbije je propisala bezbednosnu proveru kao neophodan uslov da bi se radnici obezbeđenja i direktori preduzeća mogli baviti obezbeđivanjem javnih institucija, banaka, noćnih klubova i splavova. Međutim, i dalje nije propisana provera osnivača preduzeća za obezbeđenje.


Pre usvajanja zakona provera nije bilo pa je radnik obezbeđenja mogla postati i osoba sa krivičnim prijavama.

 

Prema prvostepenoj presudi Osnovnog suda u Subotici, Miloš Srdić je osuđen na 14 meseci zatvora zbog nanošenja teških telesnih povreda dok je radio kao obezbeđenje u Kju (Q) baru u Subotici. Osim Srdića, istom presudom su osuđene još tri osobe.

 

Incident se desio u oktobru 2008. godine, a Srđan Bogić, jedan od dvojice napadnutih, kaže da i danas trpi posledice – ima govornu manu i slabije čuje na desno uvo.


“Osetili su svoju moć i bili srećni kad su mogli da me šutaju dok sam ležao bez svesti. Pretrpeo sam takve povrede da je naučna fantastika kako sam ostao živ. Pokidani su mi nervi, slomljeni zubi, nagnječena rebra”, kaže Bogić.


Protiv Srdića je dve godine ranije bila podneta krivična prijava, takođe zbog nanošenja teških telesnih povreda.


Uprkos presudi iz maja 2009. godine, Srdić je već u avgustu osnovao firmu za usluge obezbeđenja Srdić Security sa sedištem u Subotici. U februaru 2012. Apelacioni sud u Novom Sadu naložio je ponavljanje postupka protiv njega. Prema podacima Agencije za privredne registre, kao direktor i osnivač firme se povlači u februaru 2013. godine.

 

Novinari CINS-a su u više navrata pokušali da kontaktiraju Srdića, ali on nije odgovorio na pozive i ostavljene poruke.

 

Hteo je da mi oduzme život


Dragoslav Đuričković pristao je da razgovara sa novinarima CINS-a. Njega je u septembru 2007. godine tadašnji Okružni sud u Somboru osudio na sedam godina zatvora zbog pokušaja ubistva Marka Begovića koji se dogodio u oktobru prethodne godine. Vrhovni sud Srbije smanjio je kasnije presudu na pet godina.

 

Dragoslav Đuričković, radnik obezbeđenja Voksa iz Crvenke

(Izvor: www.facebook.com)

Đuričković je tada obezbeđivao diskoteku Voks u Crvenki, a o sukobu kaže:

 

„Došla su tri dečka, baš jako pijana, provocirala. U jednom momentu radnik obezbeđenja je udario šakom jednog od ta tri dečka, ja sam prišao i izbacio sam ih napolje. Kada su izašli napolje, nastala je opšta tuča i metež.“

 

„Zabio mi je nož na jedan centimetar od srca, tako mi je doktor objasnio“, priča Marko Begović za CINS i objašnjava da je uboden pokušavajući da zaštiti drugara. „On drži nož u meni, gledamo se u oči – lice u lice, guram ga i on neće da pusti (...) on je meni hteo da uzme život.”


Đuričković je novinarima CINS-a rekao da mu je žao zbog svega što se dogodilo, ali, iako presuda pokazuje drugačije, kaže da on nije zadao ubod nožem.


Prema podacima MUP-a Srbije, on je pre incidenta u Crvenki imao pet krivičnih prijava, a jedna je podneta i 2012. godine.


„Život krene u jednom pravcu i nema mu povratka“, kaže Đuričković i dodaje: „To obezbeđenje lokala, klubova, splavova, to su sve polupismeni ljudi i bivši ili aktivni policajci. Bila im je kao mala plata pa malo steroidi, malo tegovi, pa idemo da radimo“.

Marko Milošević iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku kaže da je ranije problem u ovoj oblasti bio i to što je kao obezbeđenje mogao da radi bilo ko, bez kvalifikacija i obuke, što bi novi zakon trebalo da spreči.


Nožem u srce

 

Nije uvek moguće odrediti ko je započeo sukob – obezbeđenje često reaguje kada neko prekrši pravila ponašanja ili nakon što se i samo nađe ugroženo. Međutim, teško je govoriti o prekoračenju ovlašćenja.


“Do donošenja Zakona (o privatnom obezbeđenju) nije ni postojala norma do koje mere radnik obezbeđenja može da primeni silu i to je jedan od razloga što je u prethodnim godinama dolazilo da brojnih napada. A najveći razlog je što Srbija nema državu i što je ostao da deluje veliki broj bivših policajaca i kriminalaca iz haosa devedesetih i dvehiljaditih, a oni se ne plaše države, sudstva, policije", kaže kriminolog Dušan Davidović.

 

Fedor nije pao, nije udario glavom o beton, polomio vrat – njega su tukli do smrti. On nije imao povrede na rukama, znači on se nije čak ni branio, on je ubrzo pao u nesvest i tukli su ga dok ga nisu ubili

Filip Čolović, brat ubijenog Fedora

Milan Topić iz Inđije osuđen je 2012. godine na tri godine i šest meseci zatvora za pokušaj ubistva i nanošenje teških telesnih povreda. Kako piše u presudi, on je u aprilu 2007. godine u Novim Karlovcima, kao radnik obezbeđenja diskoteke „91“, nožem presekao arterije i vene lica tada osamnaestogodišnjem Mladenu Babiću i usmrtio njegovog rođaka Jovana Babića.

 

“Neka pesma je krenula koju sam voleo jako, bio sam onako pijan, pripit, ali znao sam šta radim”, kaže Mladen Babić. “Ja sam ustao, digao ruke, izdigao sam se sa stolice, krenuo sam da pevam i odjednom dolazi sa leđa neko i vuče me.”
Dodaje da ga je Topić smirivao, ali je on svejedno nastavio, nakon čega ga je ovaj izbacio iz diskoteke.

 

“Uhvatio me za kragnu i bukvalno me izneo. Pokazao je prstom i rekao ‘Izlazi napolje mali’. Ja sam tu stao i rekao ‘Neću’ i on me gurnuo šakom u facu dva puta. Kada me je odgurnuo, ja sam njega udario. I udario sam ga pesnicama par puta. Potukli smo se, ali onda su nas razdvojili”, kaže Babić.


Prema podacima iz presude, Babić je tada otišao u drugi kafić, ali je Topić ušao za njim, noseći nož kojim mu je presekao arteriju na desnom obrazu. Nakon toga umešao se i Jovan Babić, a sukob je nastavljen ispred kafića.


“Oko njih je bio čitav krug, masa ljudi. Bila je galama, sve se brzo odigralo. On je išao unazad, kao hteo da pobegne, ali Joca ga je udarao i (Topić) nije mogao da pobegne. (…) Hteo sam da skočim na Topića, ali on je već počeo da beži i Joca je samo onako klekao. Uzdahnuo, i klekao je”, prepričava Mladen.


Jovan Babić je te večeri preminuo u Domu zdravlja Inđija od uboda nožem u srce.

 

Marko Milošević
(Izvor: www.bezbednost.org)

Sociolog Čupić kaže da radnici obezbeđenja ne bi trebalo da reaguju na provokacije.

“Oni upravo treba da zaštite sve, čak i tog građanina koji nasrće, zato što u tom trenutku možda nije dovoljno spreman da rasuđuje ako je, na primer, u alkoholisanom stanju. Oni treba da ga spreče da pravi problem, a ne da upotrebljavaju fizičku silu”, pojašnjava Čupić.

“Bolje da prođeš s jednom modricom nego da ubiješ nekoga pa da robijaš. Ovo će biti primenjivo i za ove divljake koji prave niz tih incidenata, to su ti koji individualno štite kafiće, kafane“, kaže Marko Milošević.


Upravo obezbeđenje kafana i splavova izazivalo je u prošlosti neke od najtežih incidenata, pa i sa smrtnim posledicama.

 

U julu 2013. godine Fedor Frimerman isprebijan je na smrt ispred beogradskog splava Sound kada su i njegova dva druga povređena. Policija je privela oko 20 osoba, od čega je četvoro zadržano u pritvoru. Sudski postupak još nije počeo.

 

“Fedor nije pao, nije udario glavom o beton, polomio vrat – njega su tukli do smrti”, priča Filip Čolović, brat ubijenog. “On nije imao povrede na rukama, znači on se nije čak ni branio, on je ubrzo pao u nesvest i tukli su ga dok ga nisu ubili.”


“Fedorova smrt je potpuno besmislena i ničim izazvana. (…) Majka i ja, mi smo se negde i pomirili da se prava istina neće saznati. (…) Saznao sam da ovakvo ponašanje (obezbeđenja) uopšte nije redak slučaj, retkost je samo to što se završi tragično”, kaže Čolović. 

 

Povređeni štrajkači

 

Novinari CINS-a otkrili su više slučajeva u kojima je došlo do sukoba između privatnog obezbeđenja i radnika preduzeća u štrajku.


Tokom 2004. godine radnici Jugoremedije iz Zrenjanina, koji su okupljanjem u krugu fabrike pokušali da spreče prodaju imovine preduzeća, u više navrata su dolazili u sukob sa obezbeđenjem GPS Plus iz Beograda.

 

Ružica Glišić, radnica, kaže da se najžešći sukob dogodio krajem juna kada je i sama doživela lakše povrede. „Svojim telima smo branili firmu od privatnog obezbeđenja“, kaže Glišić i dodaje da su radnici noću išli da sačuvaju fabriku kako bi sprečili obezbeđenje da odnese lekove.

 

Dragiša Jovanović, član Udruženja za privatno obezbeđenje Privredne komore Srbije, koji je u to vreme bio suvlasnik firme GPS Plus, kaže da ih je angažovao tadašnji vlasnik kako bi omogućio da se distribuiraju lekovi iz skladišta i da su štrajkači u jednom momentu zatvorili njegove zaposlene u jednu zgradu: „Mi smo legalno obezbeđivali objekat, po ugovoru, ali bez nasilništva.”

 

Prijave su, međutim, podnesene protiv 12 zaposlenih, pod sumnjom da su napali obezbeđenje. Postupci protiv njih 11 su obustavljeni, a jedan radnik je kažnjen sa hiljadu dinara. Glišić kaže da one nisu tužile obezbeđenje jer nisu imale novca da plate tužbu.
Privatizacija Jugoremedije jedna je od 24 sporne privatizacija iz izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije Srbije.


Tri godine kasnije, štrajk radnica preduzeća Jumko (YUMCO) iz Vranja prekinuli su, kako radnice kažu, uniformisani momci isključivši im struju u pet ujutru. “Bilo ih je po četvorica na jednu ženu. To je bilo strašno i danas kad se setim lete mi suze na oči”, priseća se Zorica Đorđević. “Koleginicu Snežanu su njih četvorica bacili u lift, držali su je svaki za po jednu ruku i nogu i ispred zgrade je izbacili polumrtvu. Nas su šutirali, udarali otvorenim šakama po ramenima i leđima.”


U incidentu su učestvovali radnici firme Sectracon čiji su osnivači bivši komandant Žandarmerije Goran Radosavljević Guri i biznismen Milomir Joksimović - Miša Omega.

 

U vreme napada jedan od rukovodilaca ovog privatnog obezbeđenja bio je Danilo Ilić: “Sve je bilo dobro, sve je bilo lepo, niko nije povređen, niko se nije žalio na povrede. Nismo ih izbacili, same su izašle, kada su nas videle one su izašle. Jedna nije htela da izađe i ubedili smo je da izađe, takoreći. Nikad nije bilo nasilja, nije bilo ništa, čak je ceo dan bila šala”, kaže Ilić.

 

Tadašnje Opštinsko javno tužilaštvo u Vranju odbilo je da goni radnike privatnog obezbeđenja po službenoj dužnosti, zbog čega su tri radnice, među njima i Zorica, odlučile da u oktobru 2008. godine privatno tuže Jumko. Prema njenim rečima, sudski postupak je još uvek u toku.


Napadi na obezbeđenje

 

Nije retkost da i sami pripadnici obezbeđenja nastradaju.


Obezbeđenje splava Amsterdam u Beogradu izbacilo je u januaru 2012. godine Marka Đorđevića koji je kasnije iste večeri pucao na njih. Pritom je radnik obezbeđenja Danijel Lekić lakše, a Milomir Marković teže ranjen.

 

Đorđević je uhapšen u oktobru iste godine, a postupak protiv njega je trenutno na Apelacionom sudu u Beogradu, nakon što je prvostepeno osuđen na sedam godina i osam meseci zatvora.

 

Prijavite napade!

CINS uskoro objavljuje bazu podataka o svim slučajevima napada privatnih obezbeđenja na građane od 2003. godine do danas, o kojima su pisali mediji i koje su nam prijavljivali građani. Ukoliko znate za neki slučaj napada u ovom periodu, molimo Vas da nam javite na office@cins.rs.

Ivan Cvetković, radnik obezbeđenja na Blejvoču, ubijen je u noći 16. jula 2012. ispred ovog beogradskog splava. Sumnja se da je na njega pucao Marko Kurtović, kome obezbeđenje nije dozvolilo ulazak na splav zbog sumnje da kod sebe ima oružje. Pored Cvetkovića, teško je ranjen i jedan njegov kolega, kao i slučajni prolaznik.

Kurtović je uhapšen u Sarajevu u oktobru 2013. godine po međunarodnoj poternici, a Srbiji je izručen u decembru.

 

 

****

 

Istraživački tim novinara CINS-a koji je radio na ovoj priči: Dragana Pećo, Jelena Vasić, Ivana Jeremić i Milica Šarić

 

****

 

Tekst je izmenjen 8.5.2014. jer je u originalu sadržao netačnu informaciju da je u februaru 2013. godine Apelacioni sud u Novom Sadu naložio ponavljanje postupka protiv Miloša Srdića iz SuboticeNaime, Apelacioni sud je ovo rešenje doneo godinu dana ranije - 22. februara 2012. godine.


Komentari (2)
Napiši komentar
Vlada Janjić
10 Jul 2014, 11:10
Ako već želite da se bavite ovom temom, pošaljite novinara da vidi kako izgleda obezbeđenje kluba Plastic u Beogradu. Momci od kojih svako ima neko delo iza sebe, godinama se bave preprodajom narkotika u klubu, skoro svako veče izazivaju(da, izazivaju) incidente. O ovome se sve zna, javna je tajna a oni nesmetano i dalje rade taj posao dok se policija ne pojavljuje čak ni posle prijava.
Desanka Srdić
09 Jun 2014, 19:09
NALIČJE IMA I LICE,sačekajte kraj političkog suđenja u Subotici,te onda dajte komentar.Kad objavljujete imena učesnika,nemojte biti jednostrani i izbeliti "bitna"imena u kopiji sudske presude,kojoj nije mesto na internetu. Smatram,da ste ovom pristupili neprofesionalno i bez potrebe postali deo priče,vređajući privatnost jedne porodice.


Ime i prezime

Komentar




Ne možete da protumačite sliku? kliknite ovde da osvežite