Od nekadašnje zaostavštine i legata prvakinje beogradske i bečke državne opere Melanije Bugarinović, koje je ova umetnica lično svojevremeno darivala Novom Sadu, takoreći nije ostalo ništa. Najvredniji deo zaostavštine Melanije Bugarinović je prepolovljen, a osnovano se sumnja da bi grad mogao da ostane i bez te druge – veoma vredne polovine.
Od dve vile u elitnom delu Beograda koliko ih je imala, ostala je samo jedna – u Puškinovoj ulici 15 (1.432 kvadratna metra). Vila koja se nalazi samo nekoliko stotina metara dalje, u Puškinovoj 38 (1.788,50 kvadratnih metara), prodata je! Takođe, krajem 2007. nakon popisa pokretne imovine ove prvakinje prestižnih opera, koja se inače nalazila u sefovima Skupštine grada Novog Sada, utvrđeno je da su nestale mnoge dragocenosti: brilijanti, medalje, predmeti od belog i žutog zlata, dukati, retke filatelističke zbirke, zlatnici, kao i ostala vredna zaostavština.
Poslednji popis svih ostavljenih predmeta sačinjen je pre dvadesetak godina, a u međuvremenu, nestali su predmeti ogromne vrednosti. Da je neko nešto od tih stvari uzimao iz sefova za potrebe Fonda za unapređenje vokalne umetnosti mladih u Novom Sadu koji je Bugarinovićeva osnovala, o tome bi postojala službena beleška, kakvih nema. Za nestanak vrednosti do sada niko krivično nije odgovarao, iako je 2008. pokrenuta istraga i podneta krivična prijava protiv nepoznatih osoba (NN lica). Zašto tih dragocenosti nema, gde su i kako nestale? Kako je moguće otuđiti (prodati) zadužbinu?
Dobre namere
Nepokretna imovina koju je Bugarinovićeva 1978. poklonila Novom Sadu sastojala se od dve porodične stambene zgrade na Dedinju, u Puškinovoj 15 i 38. U vili u Puškinovoj 15, koja ima oko 250 kvadratnih metara, za života je stanovala Melanija i na nju je zadržala pravo na doživotno korišćenje. Nakon njene smrti (1986), opština Novi Sad je postala pravni naslednik, ali se o njoj, kao i o „spornoj kući“ u Puškivoj 38 starao DIPOS (Diplomatsko stambeno preduzeće) sve do 1993. godine. Obe vile su bile izdavane s ciljem da se novac od stanarine uplaćuje na račun Fonda za unapređenje vokalne umetnosti mladih „Melanije Bugarinović i ćerke Mirjane Kalinović-Kalin“ od čega bi se školovali mladi muzički talenti – pijanisti i pevači.
Iako je Melanija pevajući godinama na gotovo svim scenama sveta u sebi stalno nosila plemenitu i humanu ideju, kao motiv za ovakvu odluku i opredeljenje istakla je svoje teško detinjstvo, a još teže školovanje i trnovite staze u osvajanju svog mesta u svetu umetnosti. Samo četiri godine posle sklapanja ugovora o poklonu sa opštinom Novi Sad (1982), Melanija je zatražila raskid i poništenje ugovora. Posle održane četiri rasprave, parnični postupak je prekinut na Melanijin predlog i ona je time odustala od poništenja ugovora. Osamnaest godina kasnije, najvredniji deo poklona, vila u Puškinovoj 38, više nije bila deo legata ove operske dive.
„Kuća prodata za tepsiju ribe“
Tri-četvrtine ove kuće septembra 2000. godine prodato je advokatu Draganu Krgoviću za 128.000 nemačkih maraka prema Informaciji Gradskog javnog pravobranilaštva Novog Sada. Krgović, koji je javnosti poznat kao advokat haških optuženika Slobodana Miloševića, Stojana Župljanina i Milana Gvera i Svetlane-Cece Ražnatović, je u posed vile dospeo preko nekoliko „ruku“. Vila je prvobitno bila u vlasništvu Melanijine ćerke, Mirjane Kalinović i njenog muža Momčila Petrovića, koji su poginuli u automobilskoj nesreći, pre nego što je kuća zaveštana.
Kuću je posle pogibije ćerke nasledila majka Melanija, pošto bračni par nije imao dece, pa ju je zaveštala zajedno sa kućom u kojoj je živela u Puškinovoj 15. Međutim, dvadesetak godina kasnije pojavila se švedska državljanka Eva Mona Liza Salgo, vanbračna ćerka Melanijinog zeta, Momčila Petrovića, koja je uspela da na sudu poništi nasledstvo kao nužni naslednik i dobije jednu četvrtinu kuće. Onda je Eva Mona Liza Salgo pre svoje smrti 18. aprila 1997. godine svoj deo poklonila izvesnom Slobodanu Radomanu, koji je takođe ugovorom o poklonu 2. oktobra 1998. taj deo poklonio advokatu Krgoviću.
Grad Novi Sad se obraćao Republičkoj direkciji za imovinu i tražio saglasnost „za pribavljanje četvrtine dela nepokretnosti od Krgovića u državnu svojinu“, a za to je pribavio i pozitivno mišljenje Ministarstva kulture. Međutim, vila je baš tada brže-bolje prodata licitacijom na koju predstavnici Novog Sada nisu bili direktno pozvani, kao ni neka druga zainteresovana lica za kupovinu. Zapravo, „Zaključak o prodaji nepokretnosti usmenim i javnim nadmetanjem“ i poziv za ročište bio je objavljen, kako tvrdi Gradski javni pravobranilac, samo na oglasnoj tabli Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, iako Zakon o izvršnom postupku jasno predviđa da se sve zainteresovane strane posebno obaveste.
S obzirom na to da predstavnici Novog Sada nisu ni znali za ovu licitaciju, nisu joj mogli ni prisustvovati. Sudija je raspravu održao u njihovom odsustvu, smatrajući da su oni uredno pozvani, čime im je onemogućeno da na licitaciji kao većinski suvlasnici učestvuju i pribave i taj manji deo u državnu svojinu. Bilo kako bilo, manjinski vlasnik, u ovom slučaju advokat Krgović je, nakon licitacije koje nije ni bilo pošto se niko drugi nije pojavio, postao većinski vlasnik vile na Dedinju.
Krgović je deo kuće otkupio po građevinskoj vrednosti nepokretnosti, a to je samo deo tržišne, pošto je tržišna trebalo da bude utvrđena licitacijom. U nekoliko navrata pokušali smo da na ovu temu razgovaramo sa Krgovićem, ali nikako nismo uspeli da do njega lično dođemo. Poslednji put razgovarali smo sa njegovim bratom (tako nam se u telefonskom razgovoru predstavio), koji je rekao da je Dragan Krgović otišao na put u inostranstvo i da ga „sigurno mesec dana neće biti u Beogradu“. Kada smo rekli zbog čega ga zovemo i nakon što smo mu ostavili poruku, mejl i telefon na koji da nam se javi, Krgovićev brat nam je rekao da će upisati sve što smo mu rekli i da će sve to doslovno preneti Draganu, ali da se on sigurno neće javiti niti će i kada se vrati sa puta biti voljan da razgovara sa nama jer „izbegava novinare i bilo kakav kontakt sa njima“. Krgović nam se nikad nije javio, niti smo mi, nakon upornog zvanja i traganja za njim, došli do njega.
„Jedna od dveju vila koje je Melanija Bugarinović poklonila opštini Novi Sad prodata je za svega stotinjak hiljada maraka. Inače, ta zgrada na Dedinju, koja ima oko 350 kvadratnih metara i plac od skoro 18 ari, nažalost, prodata je tek tako. Smatram da je ova kuća prodata na volšeban način – za tepsiju ribe“, ogorčeno navodi nekadašnji predsednik Skupštine opštine Novi Sad Jovan Dejanović (od 1974. do 1982. godine) i jedan od potpisnika ugovora o poklonu s Melanijom Bugarinović. On navodi da je u samom početku i prvih godina funkcionisanja fonda sve bilo u najboljem redu i pod punom kontrolom Skupštine grada.
Na pitanje da li se po ugovoru koji je potpisao s Melanijom mogla otuđiti imovina, Dejanović kaže da je s donošenjem „takozvanog Šešeljevog zakona Srbije“ (a.p. Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije iz 1995. godine) sva imovina gradova, opština i pokrajine postala republička i tim zakonom grad je razvlašćen. U ugovoru se, inače, ne navodi i ne nalazi član koji bi se omogućila ili odobrila prodaja imovine. Vila je, prema njegovim procenama, tada prodata za bud-zašto, iako danas ona sigurno vredi mnogo, mnogo više.
„Propusti kod procene tržišne vrednosti vile“
Predstavnici grada Novog Sada smatraju da je „prodaja nepokretnosti obavljena protivno stavu 1 člana 147 Zakona o izvršnom postupku (koji je donesen 30. juna 2000. a stupio je na snagu 8. jula te godine), kojim je predviđeno da rešenje o izvršenju i rešenje o utvrđivanju vrednosti nepokretnosti moraju biti pravosnažni pre donošenja zaključka o prodaji.
Propusta je, prema njihovim tvrdnjama, bilo kod procene tržišne vrednosti vile, pošto je veštak utvrdio samo građevinsku vrednost nepokretnosti navodeći da je to samo deo tržišne vrednosti kuće koja će se uvrditi na licitaciji. S obzirom na to da ni većinski vlasnik, grad Novi Sad, kao ni potencijalni kupci nisu bili obavešteni pošto ni u jednim novinama ili javnim glasilima nije dat oglas, manjiski vlasnik, Dragan Krgović, bio je u obavezi da plati samo građevinsku vrednost nepokretnosti.
„Ovakvom prodajom došlo je do povrede i odredaba člana 5 stav 2 Zakona o prometu nepokretnosti, kojim je predviđeno prvenstvo u ostvarivanju prava preče kupovine za suvlasnika sa većim suvlasničkim delom“, navodi se u Informaciji Gradskog javnog pravobranioca. Iako su uputili molbu Republičkom javnom tužiocu da Vrhovnom sudu Srbije podnese zahtev za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud je, iako to veoma retko radi (kaže Gradski javni pravobranilac), odbio već podnet zahtev 13. februara 2001. godine, neposredno pre imenovanja nove predsednice Vrhovnog suda Srbije (Leposava Karamarković je 15. februara izabrana za novu predsednicu Vrhovnog suda, a do tada je predsednik Vrhovnog suda bio Balša Govedarica, visoki funkcioner SPS-a i advokat porodice Slobodana Miloševića, koji je inače na zahtev SPO-a smenjen sa te funkcije).
Republički i Gradski pravobranilac su se nakog toga, opet zajedničkom molbom, obratili Saveznom državnom tužiocu kako bi on kod Saveznog suda podeno svoj zahtev za zaštitu zakonitosti. Savezni državni tužilac je to i učinio, ali presudom Saveznog suda (16. septembra 2001. godine) zahtev je odbijen kao neosnovan. Na ovim aktivnostima i merama upotrebe zakonskih mehanizama se završava i borba Gradskog javnog pravobranioca za povraćaj izbubljene gradske imovine – vile na Dedinju. Nisu se obratili međunarodnim pravnim instancama.
Računica
Zakupac preostale Melanijine vile u Puškinovoj 15 je Rade Bogdanović (a.p. nekadašnji fudbaler, a sada trener FK Rad) iz Beograda, saznali smo u JP „Poslovni prostor“ iz Novog Sada, kojem su 1993. godine vile date na upravljanje. Na javni konkurs objavljen 17. marta 2007. godine u dnevnim novinama „Građanski list“ i „Politika“ za zakup vile, jedini zainteresovani zakupac bio je Bogdanović. „Poslovni prostor“ je sa njim zaključio petogodišnji ugovor o zakupu za nešto više od 2.000 evra mesečno (375.525 bodova po kvadratnom metru, vrednost boda je 2,35 dinara, a kuća ima 248,61 kvadratnih metara). U ugovoru stoji da se ova vila isključivo koristi kao stambeni objekat.
Ugovor takođe precizira da zakupac koji redovno izvršava svoje obaveze i posle pet godina ima pravo da produži ugovor, a ugovor se ne produžava sa onim korisnicima koji na vreme ne izmiruju svoje obaveze i koji krši stavke ugovora. Ova kuća, pre useljenja Bogdanovića, bila je veoma zapuštena i ruinirana, te je novi zakupac bez saglasnosti zakupodavca (Poslovnog prostora) i bez uslova Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda samoinicijativno krenuo u adaptaciju kuće. Građevinska inpekcija Opštine Savski venac izlaskom na teren 16. novembra 2007. u svom zapisniku navodi da je zakupac „odstupio od potvrde o održavanju (koju je naknadno dobio od „Poslovnog prostora“) zato što je porušio spoljašnje stepenište i ozidao stepenište sa desne strane“.
Naime, zakupcu je bilo dozvoljeno da na ovoj zgradi renovira prostor hidroizolacije, zamenjuje instalacija i podove, keramički i molersko-farbarski radovi, da sanira krov, ali mu niko nije dozvolio da ruši i menja dimenzije i izgled kuće.
Direktor „Poslovnog prostora“ Marko Cvijan podseća da je ova kuća prema Zakonu o sredstvima u svojini Republike Srbije državno vlasništvo, da Novi Sad ima pravo korišćenja i da odluku o otuđenju ove nepokretnosti može doneti samo Vlada Republike Srbije.
„Nije nam poznato da je donesena ili da postoji namera da se donese takva odluka“, zaključio je Cvijan.
Stipendije za najbolje
Svake godine, tročlana Komisija za dodelu stipendija (Vera Kovač-Vitkai, Rita Kinka i Branislav Jatić) predložila je da devetoro najboljih srednjškolaca muzičkih škola i studenata Muzičke akademije – Katedre za solo pevanje sa teritorije Vojvodine budu stipendirani sa 180.000 dinara iz Fonda za unapređenje vokalne umetnosti mladih „Melanija Bugarinović i ćerka Mirjana Kalinović-Kalin“. Predsednica ovog Fonda Marina Jaško tvrdi da Fond od iznajmljivanja preostale Melanijine kuće (Puškinova 15) redovno na svoj račun dobila uplate od kirije.
„Podstanar Rade Bogdanović svakog meseca „Poslovnom prostoru“ po ugovoru treba da uplati 219.394 dinara. S obzirom na to da je stanarinu do sada uplaćivao do 5. u mesecu, dobijao je 20 odsto popusta tako da je Fondu na račun bilo prebacivano 175.517 dinara. Dinamika uplate stanarina je redovna, a to znači da do kraja svake kalendarske godine svih 12 stanarina uvek bude na našem računu“, objašnjava predsednica Fonda, koja je na ovu funkciju imenovama septembra 2008. godine.
Ona kaže da su do sada praktikovali da, uz saglasnost većine članova Fonda (njih 15-oro), ostatak novca oroče na pola godine odnosno devet meseci. Od preostalog novca od kirije i kamate od oročenja kupili su klavir koji se nalazi na Muzičkoj akademiji – Katedri za solo pevanje u Novom Sadu, a izdali su i knjigu o Melaniji Bugarinović. Takođe, redovno održavaju grob Melanije Bugarinović koji je, prema njenim navodima, bio u katastrofalnom stanju i niko nije mario za njega. Svake godine, na godišnjicu njene smrti, delegacija Fonda i stipendista Fonda poseti Melanijin grob. Inače, i predsednik kao i članovi Fonda volontiraju i za svoja zaduženja i obaveze ne dobijaju nikakvu novčanu nadoknadu.
Očigledno je da menanizmi otuđenja ili prodaje legata i zadužbina postoje, iako to po tada aktuelnom, a ni po novom nedavno donesenom Zakonu o zadužbinama, fondacijama i fondovima nije moguće. Po novom zakonu, u članu 47 stoji da se imovina zadužbine ne može deliti osnivačima, članovima organa upravljanja, zaposlenim ili sa njima povezanim licima. Takođe, u zakonu stoji da se osnovna imovina zadužbine ne sme smanjiti ispod najmanje vrednosti osnovne imovine.
Ni nakon više od dve godine od podnošenja krivične prijave za krađu predmeta iz legata Melanije Bugarinović, niko nije krivično odgovarao.
***
Tekst je produciran u sastavu CINS-ovog programa „Fond za istraživačko novinarstvo“ (Konkurs za finansiranje istraživačkih priča) koji je podržala Holandska ambasada u Srbiji
Ostavi komentar