10 Avgust 2017, 11:50

Komentari (0)

Izbor teme

Stranke u Srbiji su izvanredno licemerne kada je istraživačko novinarstvo u pitanju. Kada su u opoziciji, naveliko koriste otkrića istraživačkih novinara za kritiku vlasti. Čim se dogodi promena vlasti, međutim, ta „ljubav“ bivše opozicije prema nezavisnom, hrabrom i profesionalnom novinarstvu zgasne

Piše: Branko Čečen

Foto: Milan Obradović, Beta

Foto: Milan Obradović, Beta

Iza svih standarda novinarstva na osnovu kojih razlikujemo dobro od lošeg, profesionalno od neprofesionalnog novinarstva i, na kraju, novinarstvo od propagande, stoji postupak koji se ne mora videti u samom medijskom proizvodu, a može da čini razliku između angažovanja na nečijoj strani i rada u javnom interesu. To je izbor teme.


Naime, tema u Srbiji uvek ima baš mnogo, pa, nažalost, i za istraživačke novinare, koji su u potrazi za društvenim problemima. Tako da, uprošćeno govoreći, istraživački urednik na stolu može da ima teme vezane za razne političke i poslovne entitete i mora da bira – koju će istraživati, jer svi da se u so pretvorimo, ne bi nas bilo dovoljno da pokrijemo svu korupciju i kriminal u Srbiji. E, ako taj urednik konzistentno bira teme o osobama sa jednog kraja političkog spektra, bez obzira na važnost teme za građane, nije profesionalan i radi u nečijem interesu, bez obzira na to što su rezultat ponekad i potpuno kredibilne istraživačke priče. Često su to priče o tragičnom neuspehu kakvog državnog projekta ili sumnjivoj dodeli javnih sredstava, samo što će, u bogatoj ponudi takvih primera, politički ili poslovno opredeljen urednik uvek birati slučajeve za koje je odgovornost bila najveća u vreme vlasti stranaka koje su njegova stalna meta.


U isto vreme, stranke u Srbiji su izvanredno licemerne kada je istraživačko novinarstvo u pitanju. Kada su u opoziciji, naveliko koriste otkrića istraživačkih novinara za kritiku vlasti. Istraživački novinari prirodno biraju teme u vezi sa zloupotrebom moći, političke i finansijske, jer je to osnovna misija njihovog posla, a u Srbiji su te stvari gotovo sinonimi sa državom i vlašću. Državom, koja prečesto ne radi u korist građana, koju potkradaju armije korumpiranih zvaničnika, osiromašuju nesposobni poslušnici na odgovornim funkcijama i varaju stotine i hiljade poslovnih entiteta koji žele njenu pomoć i korist, ali ne žele da joj plate porez i poštuju njene zakone.

 

Događa se, takođe, da stranke na vlasti osnivaju sopstvene „istraživačke“ organizacije, naravno preko posrednika. Retke su dovoljno uspešne da zavrede neku donaciju iz istih izvora iz kojih to čine nezavisne organizacije, već dobijaju novac na državnim konkursima ili direktno od nekog poslovnog entiteta, bliskog državi i stranci na vlasti

Čim se dogodi promena vlasti, međutim, ta „ljubav“ bivše opozicije prema nezavisnom, hrabrom i profesionalnom novinarstvu zgasne onog časa kad bude objavljeno nekoliko priča o njihovom rukovođenju. Ljude koje su nazivali „časnim profesionalcima“ počnu prvo da kritikuju da „ne znaju o čemu pišu”, pa da „rade za opoziciju“, zatim „protiv države“ i na kraju čak i da su „kriminalci“. Jednostavnu činjenicu da sada oni imaju moć i da je posao novinara da njih drže odgovornima i stalno proveravaju njihov rad i rezultate doživljavaju kao politički obračun i napad na sopstveni rejting.


Suštinski, sve stranke nastoje da imaju „svoje” novinare i medije, i mnoge kolege na to pristaju. Političarima je zbog toga teško da zamisle da postoje i oni koji ne rade ni za koga osim za građane, a da su sposobni novinari – računa se da će svako ko je u stanju da iskopa optužujuće činjenice o nekome pokušati to da unovči preko svoje (obično jadne) novinarske plate. Za to su, međutim, sami političari krivi, zajedno sa novinarima, urednicima i vlasnicima medija, koji na sve to pristaju. Jedni su sistem stvorili, drugi u njemu pohlepno učestvuju. Kada su na vlasti, političari zloupotrebljavaju medije i za odvratne političke i poslovne obračune, pa kada ta maca dođe na njihova vratanca, budu u potpunom šoku. To licemerje je još izraženije kada „medij” koji je uz vlast uništavao sasvim dostojne karijere i časne ljudske živote dopadne nemilosti te iste vlasti, kao što se to upravo događa sa tabloidom Kurir.


Upravo se zbog takvog odnosa prema novinarstvu veoma lako može dogoditi da, pod pritiskom ili, mnogo gore, za usluge, novac ili drugi interes, urednici počnu da biraju teme koje istražuju sve sem vlasti i njoj bliskih entiteta. Jer je vlast sasvim u stanju da ka sebi prijateljskim medijima usmeri novac ili kakvu unosnu protekciju, jednako kao i da omete poslovne aktivnosti medija i tako ih, praktično, uništi.


Izbor po pravilima i principima profesije


Događa se, takođe, da stranke na vlasti osnivaju sopstvene „istraživačke” organizacije, naravno preko posrednika. Retke su dovoljno uspešne da zavrede neku donaciju iz istih izvora iz kojih to čine nezavisne organizacije, već dobijaju novac na državnim konkursima ili direktno od nekog poslovnog entiteta, bliskog državi i stranci na vlasti. Ima, međutim, i onih koje su osvojile standarde profesije i sasvim uspešno dokazuju svoje tvrdnje o određenom segmentu političkog spektra i privrednim entitetima koji ga podržavaju.


Te organizacije će povremeno istraživati nešto u vezi sa ponekim disidentom iz vladajuće stranke, kako bi izgledalo da su neutralne, ali će zapravo neprekidno napadati opozicione političare i njihove finansijere. Za to vreme, tabloidi će se „pobrinuti” za nezavisne kritičare, istraživačke novinare i svakoga na koga im se pokaže prstom iz vlasti. Isto tako, njihove će priče uglavnom biti proizvedene po standardima koji su ispod kredibilnih i svaki ozbiljan novinar će vam lako ukazati na teške nedostatke koji dovode u pitanje same suštinske tvrdnje takvih medijskih proizvoda.


No, jednako su opasni i bezglavi napadi tabloida i inteligentniji nasrtaji pristrasnih istraživača. Zašto?


Zato što izbor teme definitivno nije ostavljen volji i političkim ili bilo kojim drugim ubeđenjima, stavovima i razmišljanjima urednika i novinara, već pravilima i principima profesije.


U Centru za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) teme se biraju po jasnim kriterijumima:


1. Važnost. Koliko je tema važna, određuje se vrlo često prema broju građana na čije živote potencijalno može da utiče i po težini posledica koje može da ima. To je povremeno u koliziji sa atraktivnošću teme. Atraktivna tema, nešto manje bitna od druge, doneće vašoj organizaciji vidljivost i privući pažnju i na druge priče koje radite, možda i pomoći da se osvoje donacije na konkursima.

 

Sve je to tačno, ali dužnost je svakog novinara da zastupa građane i da se često odluči i za temu koja je važnija za njih. Mudar i profesionalan urednik će pokušati da nađe resurse da se istraži i važnija i atraktivnija tema, ali je često situacija takva da je to nemoguće.

 

Notorna je činjenica da ekonomske teme ne privlače veliku pažnju, na primer, iako su neobično važne za egzistenciju ljudi u Srbiji. Energetika je još dalje od razumevanja i brige većine građana, iako je to oblast bez čijeg sređivanja ova zemlja (a ni bilo koja druga) privredno jednostavno ne može da napreduje.

 

Dobar primer je CINS-ova priča o izgradnji novog bloka Termoelektrane Kostolac B, koja otkriva čitav niz problema, uključujući i to da je podignut kredit od Kine, koji će uglavnom otići kineskim izvođačima radova, dok se u slučaju spora primenjuju – kineski zakoni. Sve to biće plaćeno novcem, ali i zdravljem građana Srbije.

 

Priča je, po našoj oceni, jedna od najvažnijih koje smo ikada objavili, ali nije izazvala ozbiljne reakcije. Prošla je relativno nezapaženo. Pa ipak, može se nešto učiniti i na tom planu. Novinari su dužni danas ne samo da temeljno istraže ovakve teme već i da učine sve što je u njihovoj moći da ih naprave zanimljivijima, a da ih ne banalizuju. Tako će CINS o temi iz energetike napraviti zanimljive i kratke animacije za internet, vizuelizacije baza podataka, ilustracije, video-komponente... A svi ti atraktivni proizvodi imaju samo jednu svrhu: da građani upamte i razumeju važnost činjenice da ova zemlja neće nigde bez potpune reforme energetskog sektora, da je trenutna sektorska politika veoma pogrešna i da su posledice po građane izvanredno negativne.

 

Koncentracija korisnika, naročito na internetu, veoma je niska i borba za nju je teška, ali i značajna. Zato se za nju izdvajaju značajni resursi, jer šta vam vredi da istražite i dokažete nešto važno, ako to niko ne pročita ili ne pogleda?

a. Pozitivna diskriminacija. Po ovom kriterijumu važnosti, ugrožene grupe u društvu bi ostale potpuno nezastupljene u medijima. Romi, LGBT zajednica, žrtve trgovine ljudima, osobe sa kreditima u švajcarskim francima i tako dalje, nisu grupe koje mogu da dignu glas i odbrane svoje interese tek tako, zbog predrasuda, manjinskog položaja i iz brojnih drugih razloga. Ali upravo su ovakve grupe pravi test demokratičnosti jednog društva – zajednica koja se pobrine za one koji u njenim okvirima to ne mogu sami istinski je demokratska i nediskriminatorna. I obrnuto. Zato istraživački novinari biraju i teme iz ovih oblasti, ne bi li ukazali na probleme koji su van vidokruga države i društva uopšte.

2. Izvodljivost. Ne vredi se baviti nečim što ne možete da završite. Uložićete šest meseci rada (koliko prosečno traje istraživanje u CINS-u), valjalo bi da možete na kraju nešto da objavite, zar ne? No, nekada je jasno da ne postoji način da se dođe do – dokaza. Možemo biti uvereni, čak potpuno sigurni da je priča istinita, ali nećemo je nikada objaviti bez dokaza, ne samo zbog toga što neko može da nas tuži već pre svega zbog toga što to nije vrsta novinarstva kojom želimo da se bavimo.

 

Ponekad jednostavno nećemo imati dovoljno ljudi, novca ili vremena. Nažalost, ima mnogo odličnih priča na teme o kojima bi građanima bilo veoma korisno da znaju činjenice, koje, međutim, još nisu istražene zbog nedostatka resursa ili puta do dokaza.

 

Ipak, ništa se ne baca – kad-tad imaćemo resurse, ili će se pojaviti način da dokažemo tvrdnje. Ostaje samo da se nadamo da do tada neće biti svejedno da li se za problem saznalo ili ne. Prekršaji i krivična dela zastarevaju, izbori prolaze, ljudi bivaju opljačkani... Ali bez dokaza i resursa se – ne može.

 

Retko, ali se ipak dogodi, početna teza priče ispostavi se kao pogrešna. Naravno da se takva istraživanja prekidaju ili preusmeravaju na srodne, ali validne teme. Na kraju, pojam adekvatnog konteksta, koji se često pojavljuje u ovom vodiču, i ovde je izuzetno važan. Svaka tema, baš kao i svaka činjenica, tek u adekvatnom kontekstu ima pravi značaj. Ako ne proširimo kontekst teme o čijem istraživanju razmišljamo, može se desiti da istražujemo samo detalj izuzetno složene i važne problematike. Obrnut slučaj bi bio da se bacimo na istraživanje sasvim dobre i važne teme, ali ubrzo utvrdimo da je kontekst toliko obiman da mi nemamo resurse da ga dobro istražimo.

3. Aktuelnost. U istraživačkom novinarstvu aktuelnost je relativna. Proces dugo traje i veoma je teško takmičiti se sa „brzim“ medijima, bez obzira na to koliko su oni površni. U isto vreme, međutim, neke stvari se daju predvideti, kao redovni izbori (kojih, doduše, kod nas ima manje nego vanrednih), kraj fiskalne godine, kraj nekog sudskog procesa i tako dalje. Ako malo sinhronizujemo napore, sasvim je izvodljivo i da se naša priča objavi u vreme kada je najpotrebnija.

 

Iako su otkrića istraživačkih novinara sama po sebi najčešće vrlo atraktivna, još su atraktivnija kada se tematski poklope sa relevantnim događajima koji sami po sebi usmeravaju pažnju građana na temu. Tako se dolazi do još većeg broja korisnika, a to je cilj svakog novinara – da što više građana sazna za važne činjenice koje će im pomoći da donesu odluke o svojim životima.

 

Pa opet, najveća iskušenja za profesionalni integritet istraživačkih novinara često su povezana sa nastojanjem da se bude aktuelan. CINS je, na primer, imao pred same izbore u rukama priču o nelegalnom finansiranju izbora, ali je ona počivala na rukom pisanoj menici bivšeg visokog funkcionera jedne stranke. To po našim kriterijumima nije dokaz i priču nismo objavili, a možda nikada i nećemo. Ne može se reći, međutim, da nam nije bilo jasno koliku bismo vidljivost postigli objavljivanjem bilo čega na tu temu tokom kampanje.

 

Isto tako, iako smo imali mnogo važnih činjenica o nasilju nad novinarima prilikom inauguracije predsednika Srbije, susreli smo se sa mogućnošću da ozbiljno naštetimo žrtvama nasilja i odustali, iako bismo verovatno izazvali veliku pažnju građana. Naš izbor je da ne postoji ništa što je vredno našeg integriteta, pa ni aktuelnost i senzacije.


Istraživanja o političarima


Gotovo svaki novinar na svetu duboko je ubeđen da ima „osećaj“ za dobru temu. No, pre nego po osećajima, valjalo bi teme selektovati po pravilima i principima, pa među istaknutim problemima koje zaista treba istražiti primenjivati osećaje do mile volje. Tako čovek bar zna da ne istražuje gluposti ili i nehotice čini usluge političarima i poslovnim ljudima.

 

Ta „ljubav“ bivše opozicije prema nezavisnom, hrabrom i profesionalnom novinarstvu zgasne čim bude objavljeno nekoliko priča o njihovom rukovođenju. Ljude koje su nazivali „časnim profesionalcima“, počnu prvo da kritikuju da „ne znaju o čemu pišu“, pa da „rade za opoziciju“, zatim „protiv države“ i na kraju čak i da su „kriminalci“

Iako nas politika uopšte ne zanima, pošto se bavimo prljavim novcem i protivzakonitim postupcima moćnih ljudi i organizacija, u većini slučajeva, u komplikovanom procesu (više niko ne krade na jednostavan način) u kojem je neko došao do nezakonite ili nemoralne koristi, nađe se i neki političar. Mi ćemo istraživati ko je od političara „zaboravio” da prijavi neku imovinu, firmu ili prihod Agenciji za borbu protiv korupcije. Ne zanima nas kojoj stranci pripadaju ti ljudi, potpuno nam je svejedno. Ako su te osobe oštetile građane i državu, naći će se u priči i to zaista nije naš problem, osim u smislu da smo i mi građani koji žele da žive u uređenom, a ne kleptokratskom društvu.


Vodivši se ovim kriterijumom, u preko 180 istraživačkih priča koje je CINS objavio nisu izostale osobe iz bilo koje važnije političke stranke u Srbiji, osim onih koji su odnedavno na sceni i nisu imali mnogo prilika da se bave našim zajedničkim parama. To je tužno svedočanstvo o političkom sektoru koji, iako neprekidno biva uhvaćen sa rukom u činiji sa kolačićima, jednako neprekidno kuka do neba kako mu se nepravedno ne veruje. Zašto bi im iko verovao posle svih ovih decenija korupcije koja je dovela zemlju do ivice ponora? E, jedini koji ih iz profesionalnih i etičkih razloga bez jasnih dokaza tretiraju kao nevine i časne ljude su – profesionalni istraživački novinari, zbog poštovanja pretpostavke nevinosti, koja je, uostalom, deo Kodeksa novinara Srbije. Bilo bi lepo da to političari umeju da cene. Ali ne umeju.


Profesionalni istraživački novinari čine usluge samo građanima i samo svojim izveštavanjem. Ostali, kako im se zalomi. Žao nam je, niko ih nije terao da rade koruptivne, zakonom zabranjene ili nemoralne stvari. A mi ćemo birati teme po važnosti, izvodljiivosti i aktuelnosti, sve dok ih bude. Vrlo bismo voleli da naše najvažnije priče budu o uobičajenom kriminalu ili sitnoj korupciji i da gore od toga ne budemo u stanju da pronađemo.


Do tada, međutim, dragi moćnici, nemojte se ljutiti na nas samo zbog toga što smo dobri u svom poslu.

 


Priča je nastala u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije - Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 


Komentari (0)
Napiši komentar


Ime i prezime

Komentar




Ne možete da protumačite sliku? kliknite ovde da osvežite