07 Decembar 2014, 19:59

Komentari (0)

Intervju Kadija Ismailova: Novinari u diktaturi ne smeju da uzmiču

Novinari treba da budu zajedno, ne treba da ostave istraživačkog novinara samog, ne sme samo jedna osoba da se bavi istraživačkim novinarstvom. Kriminalci i korumpirani državnici i političari ne smeju da misle da su ako eliminišu jednog rešili problem. Nikad ne uzmičite. Jednom kada napravite korak unazad, vaš jedan korak nazad znači dva koraka napred za njih, kaže u razgovoru sa Ratkom Femićem azerbejdžanska novinarka Kadija Ismailova

Izvor: Novi magazin

Kadija Ismailova, istraživačka novinarka iz Azerbejdžana, svetski je poznato ime u novinarskim krugovima i šire. Njena istraživanja otkrila su povezanost porodice azerbejdžanskog predsednika sa mnogim kompanijama, ali to nije prošlo bez posledica i osvete režima. Saslušavala ju je tajna policija, u javnost je pušten snimak njenog seksualnog odnosa s partnerom s kojim je u dugogodišnjoj vezi, kažnjavana je društveno korisnim radom, ali je ona na sve to odgovarala osmehom i humorom. To diktatore izluđuje.

„Uvek mi kažu da jurim porodicu predsednika, ali to nije tačno. Gde god začeprkam oni iskaču, jer poseduju skoro sve u našoj ekonomiji. Komunikacije, bankarstvo, građevina, prerada hrane, javne nabavke... Svuda ih ima“, kaže Kadija Ismailova u razgovoru za Novi magazin.

 

Proslavili ste se istraživanjem koje je pokazalo vezu između porodice predsednika i nekih kompanija koje su oni posedovali. Jeste li ciljano pretraživali njihovu imovinu?

 

Slučajno sam nabasala na porodicu predsednika. Počela sam 2008. da istražujem lokalnu telekomunikacionu kompaniju. Vlada nam je rekla da je Simens suvlasnik, a ja sam pronašla da su tri panamske kompanije suvlasnici, ali nisam znala ko ih poseduje. Tri godine kasnije naučila sam kako da pretražujem registar panamskih kompanija i pronašla 11 kompanija koje pripadaju familiji predsednika. Neke od njih su bile vlasnici telekomunikacione kompanije za koju se ispostavilo da je povezana sa predsednikovom ćerkom. Zatim smo dokazali da je javna banka privatizovana od predsednikove ćerke i žene ministra. Državna aviokompanija posedovala je banku, privatizovana je, a žena predsednika državne aviokompanije i mlađa ćerka predsednika Ilhama Alijeva postale su vlasnici bez tendera i procedura...

 

SPOMENIK DIKTATORU JE SRAMOTA BEOGRADA

SPOMENIK DIKTATORU JE SRAMOTA BEOGRADA

Šta mislite o tome što u jednom parku u Beogradu imamo spomenik vašem bivšem predsedniku?

Statua je bila i u Meksiku, ali je uklonjena iz parka prošle godine jer su ljudi odlučili da njihov grad nije mesto za statuu diktatora. Ako mislite da je bivši general KGB koji je preneo svoju vlast na sina dobra osoba da imate njen spomenik u centralnom parku, to je vaš problem. Mislim da ima boljih načina da se istakne prijateljstvo između zemalja. Osećam se veoma lepo kad vidim Tesline spomenike u Bakuu i mislim da biste mogli da imate nekog našeg pisca, umetnika, što bi bilo mnogo bolje. Ali, naš predsednik misli da je jedina osoba koja može da predstavlja zemlju njegov otac. To je kult ličnosti. To je sramota za nas, ali isto tako za gradove koji slave takve diktatore i njihove vlade.

Pisali smo o tome 2010. i tako je počelo da se otvara. Neke priče se pojave slučajno. Dobila sam gomilu dokumenata koji dokazuju da je ministar energetike privatizovao državnu kompaniju ni za šta. Nisam verovala i tražila sam još dokumenata i ispostavilo se da su kompanije koje profitiraju od tog dogovora registrovane na istoj adresi kao i firma predsednikove ćerke.

 

Tvoja istraživanja prilično su uzdrmala vladajuću porodicu. Kakve si probleme imala zbog svog posla?

Kada je 2005. ubijen naš kolega, on je bio jedini novinar koji se usudio da istražuje porodicu predsednika. Osećala sam se krivom jer je ubijen zato što je bio jedini koji to radi. Znali su da će, ako ga ubiju, istraživanje prestati. Nekoliko godina nije bilo nikoga da piše o porodici Alijev.

Kada je 2009. Vašington post objavio članak o imovini predsednika u Dubaiju, to je bio početak. Glasno smo počeli da govorimo o činjenicama, imovini, novcu... To ima svoju cenu. Pokušali su da unište moj život i imali su ozbiljnije namere, jer kada su objavili snimke mog seksualnog života računali su da će izazvati moje ubistvo. Azerbejdžan je konzervativna zemlja gde takva ubistva nisu iznenađenje. Jedan od ljutih rođaka ili neko drugi mogao bi da me ubije. To je bio cilj, ali se nije desilo jer me je društvo podržalo. Ja sam ateista, ali čak je i Islamska partija reagovala saopštenjem u kojem kažu da se moj privatni život nikoga ne tiče. Mi smo zemlja u kojoj je takozvana prozapadna vlada manje liberalna od Islamske partije.

Da li se s tim problemima suočavaju i ostali novinari u Azerbejdžanu?

Postoji lista od 98 političkih zatvorenika, a 14 njih su novinari i blogeri, ljudi koji su administrirali popularne Facebook stranice na kojima je kritikovana vlada ili su ismevani režimski mediji. Poslednji slučaj je Sejmur Hazi u pritvoru zato što je optužen za huliganstvo. Kad je izašao iz kuće neko mu je prišao i pitao ga zašto ne odgovara na njegove facebook poruke i pljunuo ga, on ga je odgurnuo i pobegao, a policija se pojavila i uhapsila ga.

 

Znači da zbog aktivnosti na društvenim mrežama možete da završite u zatvoru?

Apsolutno! Čak postoji i model po kojem ljudi završavaju iza rešetaka. Većina novinara i blogera su u zatvoru zbog optužbe za narkotike. Jedan od njih je pozvan da dođe u stanicu i tamo su ga uhapsili jer su mu našli drogu u džepu. Da li biste vi otišli u policiju sa drogom? Kada su uhapsili jednog od popularnih blogera koga takođe terete za trgovinu drogom, prva stvar koju su mu konfiskovali bio je kompjuter. Za to vreme za koje ga terete da je dilovao drogu čovek nije ni bio u Bakuu. U zatvoru je i grupa od osam mladih aktivista, omladinskih lidera, zbog toga što su protestovali protiv korupcije u vojsci.

Jesu li česti napadi i prebijanja novinara?

To se dešava stalno. Ilgar Nasibov je brutalno pretučen, a napadači su ga isekli po licu. Te slike su bile tako brutalne da smo većali da li da ih uopšte objavimo. Ne znam statistiku, ali mislim da je više od 100 novinara godišnje napadnuto. Dva novinara su ubijena od 2005.

Jeste li razmišljali da odustanete? Da li je profesija vredna tolikih problema?

Dobra stvar je što kada se nešto pokrene to ne staje tako lako. Nedelju dana nakon što sam ucenjivana imala sam loš osećaj da se niko više neće usuditi da radi tako nešto, ali onda je došla studentkinja sa idejom za istraživanje i rekla sam sebi: „Pa, ovo je vredelo“. Dvoje aktivista za ljudska prava koji su radili na listi političkih zatvorenika uhapšeni su, a novi talas aktivista se pojavio. Moj advokat je uhapšen, ali se javilo nekoliko njegovih studenata da preuzmu slučajeve koje je on vodio. Vlada misli da nas mogu ućutkati, a sve više ljudi ustaje protiv njih. Svi koji su označeni bili su prozapadno orijentisani.

Tajna policija je veoma moćna u Azerbejdžanu?

Da, oni su bolesni. Imali su detalje mog života iz spavaće sobe, kupatila, dnevne sobe. To nisu informacije koji su nekoj bezbednosnoj službi stvarno potrebni, sem za ucene. Koristili su državnu telefonsku kompaniju da me prisluškuju. To je kao SSSR. KGB je još tamo. Živimo u diktaturi koja se pretvara da je demokratija. Oni prate Putinovu politiku. Promenili su zakone o Nevladinim organizacijama, isto kao što je Rusija uradila. Uhapsili su mnogo prozapadnih ljudi, jer ne žele da se desi Majdan u Azerbejdžanu. Svi računi američkih NVO su zamrznuti, njihova registracija je otkazana i većina njih izbačena je iz zemlje.

 

Novinari treba da budu zajedno, ne treba da ostave istraživačkog novinara samog, ne sme samo jedna osoba da se bavi istraživačkim novinarstvom. Kriminalci i korumpirani državnici i političari ne smeju da misle da su ako eliminišu jednog rešili problem. Nikad ne uzmičite. Jednom kada napravite korak unazad, vaš jedan korak nazad znači dva koraka napred za njih. U okruženju korumpirane politike društvo je na ramenima medija, mediji su u prvom planu borbe za istinu. To je težak posao, ali moramo da čuvamo liniju fronta. U suprotnom, biće veoma teško za sve ostale.

Kadija Ismailova

Jesu li vas optuživali za špijunažu? To je uobičajeno u diktatorskim režimima.

Da, i to nakon sastanka sa dvojicom zaposlenih u Senatu SAD. Jedna aktivistkinja za ljudska prava je u zatvoru kao jermenski agent.
 

Interesantna je priča o tome da su vas osudili na društveno koristan rad, da čistite ulice, ali se za vlast ta presuda iskomplikovala.

Osudili su me na 220 sati rada i ponudili da čistim centralne ulice ili neke bočne. Nadali su se da ću reći da neću da čistim ulice kako bi pokrenuli krivično gonjenje, ali ja sam izabrala centralne, što je moguće vidljivije. Trista ljudi je potpisalo da će doći da čiste sa mnom. Napravili smo Facebook stranu koju smo nazvali „Čišćenje za demokratiju“ i izjavila sam da sam srećna što ću da očistim moju zemlju od prljavštine. Vlada je razumela da bi to bio protest i onda su rekli da ne treba da brišem ulice, nego bolnicu. To sam odbila. Sada ne mogu da produžavaju slučaj jer sam formalno prihvatila posao koji su ponudili.

Zašto su vas osudili na ti kaznu?

Objavila sam na mojoj Facebook stranici dokument koji je potpisao oficir službe nacionalne bezbednosti u kojem se navodi da je napravio ugovor sa članovima opozicione partije da ga obaveštavaju o dešavanjima i prave konflikte u opoziciji za 600 evra mesečno. Kao osiguranje da će taj opozicionar to uraditi bezbednjak je naveo snimak netradicionalnih seksualnih odnosa sa više partnera. Naravno da sam izbrisala imena ljudi, jer je to privatna informacija. Sledećeg dana su otvorili slučaj protiv mene zbog otkrivanja državne tajne. Pošto je istraga zbog dokumenta koji sam objavila zvanična, ja sam se javno zahvalila tužiocu pošto je potvrdio da je dokument autentičan. Počeli su da me maltretiraju i svaki dan zovu na ispitivanje u vezi sa sastankom sa dvojicom zaposlenih u Senatu SAD.

Jeste li se plašili? Jesu li vas fizički maltretirali?

Ne, samo su me ispitivali. Ja sam u zapisnik zapisivala sve ono što su oni govorili – da imaju snimke našeg susreta, tačno kako su nazivali te ljude pogrdnim imenima i to se završilo jer oni nisu hteli da ih pominjem u izveštaju. To na sudu izgleda loše. To je ključ. Sve što oni rade treba da bude “on the record”. Dali su mi dokument da potpišem da neću otkrivati tajne iz istrage, a ja sam odgovorila da ih molim da mi ne otkrivaju tajne jer ne umem da ih čuvam.

Šta je sa medijima na Internetu i društvenim mrežama?

Tehnički, možete da radite šta god hoćete na Internetu. Ponekad blokiraju sajtove, ali veoma retko. Tehnički, Internet je slobodan, ali pod nadzorom. Sve telekomunikacione kompanije koje obezbeđuju Internet povezane su sa predsednikovom familijom. Od dva glavna internet provajdera – jedan pripada predsednikovoj ćerki, a drugi, prema nekim glasinama, šefu obezbeđenja predsednika, ali to ne znamo zasigurno. Tehnički, možete da objavite šta hoćete, ali će vas onda uhapsiti. Čak i na stranama na kojima pišete anonimno, oni znaju ko je administrator. Mnogi su ispitivani zbog svojih telefonskih razgovora i e-mail komunikacije. Vlada se bavi masovnim nadzorom.

Šta bi bio tvoj savet za novinare u zemljama koje imaju problem sa slobodom medija?

Ima i ovde kod vas problema sa slobodom štampe, ali vi imate dobar Zakon o slobodnom pristupu informacijama i bilo bi dobro za novinare da ga što češće koriste. Prvo, novinari treba da budu zajedno, ne treba da ostave istraživačkog novinara samog, ne sme samo jedna osoba da se bavi istraživačkim novinarstvom. Kriminalci i korumpirani državnici i političari ne smeju da misle da su ako eliminišu jednog rešili problem. Nikad ne uzmičite. Jednom kada napravite korak unazad, vaš jedan korak nazad znači dva koraka napred za njih. U okruženju korumpirane politike društvo je na ramenima medija, mediji su u prvom planu borbe za istinu. To je težak posao, ali moramo da čuvamo liniju fronta. U suprotnom, biće veoma teško za sve ostale.


Komentari (0)
Napiši komentar


Ime i prezime

Komentar




Ne možete da protumačite sliku? kliknite ovde da osvežite

Podrzi nas - podrzi CINS