“I sada me proganja, kroz snove”

 

To što smo mi preživeli je kao u filmovima strave i užasa. Najcrnje od svega je što to kad gledaš… Razmišljaš šta prvo da uradiš, da l’ da otvoriš vrata da skočiš u maticu, da ne gledaš očaj svoje dece. To je strašno.

A svo zlo je krenulo u tri popodne. Muž je otišao po ćerku. Ona je trebalo da se vrati sa fakulteta, a sin u pola pet da ide na posao. Kad je počelo, za 45 minuta je stiglo od kapije do kuće.

Ćerka dolazi sa fakulteta i trči tamo zajedno s nama da pokupi tu stoku jer zna šta ona znači nama. Zna da kad prodam to prase – kupiću joj garderobu, otputovaće sa fakultetom… Da ne oseća šta je oskudica. Mi smo terali svinje odavde, ali matica je već krenula, suprug jedva prešao tu (preko dvorišta) traktorom. Skupljam te prasiće ovde, rođaka me zove telefonom, ja plačem, šta drugo da radim… Tuga.

Nismo stigli ni da se popnemo ovde gore na ovu golu kuću (spoljne stepenice druge kuće u dvorištu vode na tavan). Nismo imali vremena da pređemo iz kuće u kuću, jer je matica bila jaka, ja neplivač…

Kad smo sve to uradili i kad sam videla zlo očima, shvatila sam da sam ja izvlačila životinje, a rizikovala život svoje dece. Možete zamisliti koja je to odgovornost? Meni je ipak najgore bilo to šta sam uradila – decu sam dovela u procep, svesno sam to uradila. Nisam shvatila u toj brzini, hteli smo da spasemo životinje od kojih živimo… Ali to je samo strah. Mnogo se truda, rada i novca uložilo (u stoku) i sad nas je strah da to propadne, jer mi živimo od toga. Samo da ne dođem u situaciju da zavisim ovako od opštine, od države, od bilo koga.

Kad je počelo ovo da ulazi u kuću, vidim – svinje su tu, popeli smo ih na terasu, nosi voda i njih, ali sad to više nije važno jer život dece sad visi o koncu. Voda nadolazi, ulazi u kuću, mi nemamo gde da pobegnemo. I razmišljam samo da izađem i siđem u maticu. Ne mogu da gledam da moja deca umiru pred mojim očima. Jer ti tu ne možeš da se spasiš.

Možeš da zamisliš koja je to odgovornost kad me i sada proganja, kroz snove. Ipak sam ih ja odgajila da budu zreli ljudi. Ali šta da radim? Mislim, kad sam se osvestila, sve je bilo kasno. A za sve bih imala vremena.(…) Samo da su nam rekli u 12, kad se to desilo… 

(Ljubinka Marković, meštanka sela Veliko Polje)

 

Dragi i Ljubinka Marković ispred svoje kuće u Velikom Polju neposredno posle poplave u maju. Na još uvek vlažnim zidovima vidi se da je voda došla do polovine kuće.

Foto: Perica Gunjić / CINS

A nisu im rekli.

Ni članovi beogradskog ni obrenovačkog kriznog štaba, nijedan predstavnik vlasti, niti bilo ko od onih koji su trebali da znaju šta će se desiti – niko, prema rečima Ljubinke Marković i njenog supruga Dragog, nije došao kod njih, u prvu kuću pored Čikovačkog nasipa, poslednje odbrane Obrenovca od poplava, da im kaže da ka njima ide ogromna količina vode. Da ih upozori da bi ta voda mogla da ih podavi, da im kaže da podignu nameštaj i sve vredno što u kući imaju na sprat ili tavan, natovare svinje ili kokoške na traktor. Da krenu u više delove sela, do kojih voda nije stigla.

Niko nije upozorio ni ostale porodice sa kojima je CINS razgovarao u pet različitih delova Velikog Polja, prostranog sela koje je 2011, kada je rađen poslednji popis, imalo 1.868 stanovnika. Goran Marković, zamenik predsednika Mesne zajednice, tvrdi da selo ima više od 2.000 stanovnika, pošto su, prema njegovim rečima, mnogi meštani registrovani u Obrenovcu a žive u Velikom Polju. 

U Mesnoj zajednici svedoče da su se sami organizovali i evakuisali delove sela koji su prvi poplavljeni, pošto su videli da voda preliva nasip preko Kolubare, ali da nisu u tom trenutku, dok voda nadire, više imali vremena da evakuišu celo selo. Lazar Pejić, predsednik MZ, kaže da ne samo da njega niko nije obavestio o opasnosti od poplava, nego da su oni obavestili obrenovački Krizni štab kada je Kolubara počela da preliva nasip u Velikom Polju.

Na pet kilometara od Obrenovca, 15. maja 2014. godine, Veliko Polje je gotovo čitavo poplavljeno. Pošto je probila Čikovački nasip, voda više nije naišla na prirodne prepreke i 16. maja oko četiri ujutro, potopila je Obrenovac.  

Veliko Polje i susedno selo Poljane nalaze se na Kolubari, uzvodno od Obrenovca, i do njih je prvo stigao poplavni talas koji je išao ka ovom gradu: 14. maja u Poljane, 15. u Veliko Polje. Bilo je to jasno upozorenje da ogromne vode idu i ka urbanom delu opštine.  

Posle četiri i po meseca istraživanja, razgovora sa 30 stanovnika Velikog Polja u različitim delovima sela, sa predstavnicima Mesne zajednice, intervjua sa stručnjacima, predstavnicima obrenovačke vlasti, Kriznog štaba i vodoprivrednih preduzeća, novinari Centra za istraživačko novinarstvo Srbije došli su do dokaza da su državne, beogradske i obrenovačke strukture vlasti na poplave u selima južno od grada reagovale neprimereno dramatičnim okolnostima: sa odbranom nasipa jedva da se i pokušalo, a evakuacije ili nije bilo ili je, tamo gde je pokušana, ona izvedena neefikasno.

“Je l’ se vi evakuišete? Vi ćete biti podavljeni”

Prema preliminarnim podacima Opštine Obrenovac, u selu Veliko Polje evidentirano je 569 kuća oštećenih u majskoj poplavi, od 709 koliko ih je bilo na poslednjem popisu stanovnika. Najveći deo ovih domaćinstava živi od obrade zemlje i uzgoja stoke i živine, koja je velikim delom stradala u poplavama. Osim toga, oštećene su im kuće, štale i drugi pomoćni objekti, automobili, traktori, dok je najveći deo kućnih aparata i nameštaja u prizemljima kuća uništen.

Kao u slučaju porodice Marković, ni ostale porodice nisu morale da preživljavaju horor, niti da izgube toliku imovinu: bilo je, prema procenama stručnjaka, najmanje šest sati vremena da Velikopoljci budu upozoreni na opasnost.

U Obrenovcu je, kao i u selima između grada i poplavnog talasa, prema rečima Milutina Stefanovića, predsednika Udruženja bujičara Srbije i direktora Zavoda za zaštitu od bujica i erozije u Institutu Jaroslav Černi, bilo je moguće znati najmanje šest sati ranije kolika voda dolazi.

“Vreme pravovremene najave je onaj interval od uočavanja pojave do udara stihije. Taj period važi i za sela koja su prva na udaru. Za šest i više sati su stanovnici poplavljenih sela mogli da evakuišu bolesne, nepokretne, trudnice, decu, stoku i pokretnu imovinu na mesta koja su van domašaja potencijalnih velikih voda. Gradsko stanovništvo je moglo da se evakuiše i da pokretnu imovinu skloni na bezbedno mesto”, tvrdi Stefanović u razgovoru sa novinarima Centra za istraživačko novinarstvo Srbije.

I ne samo to, za Veliko Polje i još neka sela postojala je i, istina kontradiktorna, naredba o evakuaciji. Da je evakuacija izvedena efikasno, veliki broj meštana bi poplavu preživelo bar bez straha za život i tako što će spasiti ono što im je najdragocenije. Ali, bilo je upravo suprotno: prema svedočenju svih porodica sa kojima su novinari CINS-a razgovarali, niti ih je vlast upozorila, niti evakuisala.

Zašto neko od policije, koja svaki dan prolazi ovuda, nije lepo prošao i od kuće do kuće upozorio: “Vi ste dužni za sat vremena da se udaljite sa ovog mesta, lokacija vam je Zmajeva škola u Obrenovcu”! ili već bilo gde? “Ukoliko nećete, vi odgovarate za svoj život, važno je da smo mi vas opomenuli”? Ili da su prošli i onim sirenama ili već nečim obavestili ljude da se pripreme i da beže. Nego smo mi zapanjeni, nas zovu ljudi koji su, ne znam, isto to pročitali kajron na televiziji i pitaju nas: “Je l’ se vi evakuišete, vi ćete biti podavljeni?”. Naravno, mi ne vidimo vodu i šta – mislimo da je to ona zona blizu nasipa (da neće dospeti do nas).

(Snežana Radovanović, meštanka Velikog Polja)

“To nema šanse da se prepriča”

Plavljenje Velikog Polja u četvrtak, 15. maja predstavljalo je “generalnu probu” katastrofe koja je dan kasnije zadesila Obrenovac. Kolubara je počela da se izliva u Veliko Polje u 12 sati i 20 minuta, čitavih 16 sati pre nego što je došla do grada. O trenutku prelivanja nasipa pored reke svedoči za CINS zamenik predsednika MZ Veliko Polje Goran Marković, koji je u to vreme, sa još tridesetak ljudi iz sela, pokušavao da brani nasip.

Zatim je oko 17:30 i Tamnava probila nasip kod Ćemanovog mosta, pre ušća u Kolubaru, i krenula ka Velikom Polju.

Paralelno sa izlivanjem vode, u Veliko Polje “izlila” se i potpuna konfuzija oko toga ko treba koga da upozori na opasnost i ko kome da naredi spasavanje meštana. Na kraju su Velikopoljci sami jedni druge spasavali pred vodenom stihijom.

Znate šta, vi kapirate suštinu, ali naš doživljaj, ono što smo mi doživeli – to nema šanse da vam se prepriča.

(Goran Marković, zamenik predsednika MZ Veliko Polje)

Nekoliko zvaničnika i dokumenata navode da je postojalo naređenje o evakuaciji Velikog Polja. Naše istraživanje je pokazalo, međutim, dva problema. Jedan je zakonski – nije jasno ko je uopšte nadležan da naredi evakuaciju. Drugi problem je u tome što – uprkos sudbonosnoj važnosti za građane Srbije zahvaćene poplavama – nema pouzdanih dokaza o tome ko je i kada naredio evakuaciju.

Vladimir Erceg iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, koji je istraživao zakone o evakuaciji i uzbunjivanju, kaže da oko nadležnosti za evakuaciju stanovnika beogradskih opština postoji zakonska praznina jer one nisu jedinice lokalne samouprave kao Grad Beograd: takva nadležnost može im biti preneta, ali nema dokaza da je to zaista i bila.

U izveštaju načelnika Uprave za Vanredne situacije Beograda Radeta Miloševića piše da je Krizni štab Obrenovca u četvrtak 15. maja naredio evakuaciju sela Draževac, Konatice, Poljane, Veliko Polje i dela Piromana – u 10:00, dok je evakuacija naselja Šljivice, u Belom Polju, naređena oko 15:00.

Isto piše i u Zaključku Štaba za vanredne situacije Obrenovca, sa potpisom predsednika opštine Miroslava Čučkovića, kojim je naređena evakuacija Velikog Polja i još tri sela, izdatom 15. maja oko 10:00.

Miroslav Čučković, međutim, u razgovoru sa novinarima CINS-a, kaže nešto treće: naredbe za evakuaciju Velikog Polja i Poljana stigle su iz Gradskog štaba Beograda – telefonom. Za Poljane u četvrtak, 15. maja oko podneva – kada je deo sela uveliko bio pod vodom – a za Veliko Polje istog dana sat i po kasnije, u 13.30, kada je selo već počelo da plavi.

U zapisnicima sa sednica Štaba za vanredne situacije Beograda od 14. i 15. maja vrlo šturo se pominje evakuacija u opštini Obrenovac, posebno kada se ima u vidu opasnost koja preti u tom trenutku: sve što zapisnici beleže je da je Miroslav Čučković 15. ujutru konstatovao da je evakuisano 160 ljudi i da će oni biti smešteni u obrenovačke škole, dok premijer Srbije Aleksandar Vučić kaže da “ljudi koji su ugroženi napuste kuće i ne pružaju otpor”.

Istovremeno, Dejan Vasić iz Beogradvoda, za CINS kaže da je Draganu Nešiću, sekretaru Kriznog štaba Obrenovca, tog četvrtka. 15. maja, u 13.30 predložio “preventivnu evakuaciju” dela Velikog Polja. Kako je moguće da se pismeno naređenje o evakuaciji (10:00) donese nekoliko sati pre nego što su mere evakuacije predložile Beogradvode, institucije koja je nadležna za procenu stanja na terenu (13:30), CINS nije uspeo da utvrdi.

Dragan Nešić je tri puta odbio da razgovara sa novinarima CINS-a. MUP nije CINS-u dao odobrenje za razgovor sa načelnikom beogradske Uprave za vanredne situacije Radetom Miloševićem, dok gradonačelnik Beograda Siniša Mali nije odgovorio na naša pitanja, koja je prethodno tražio da mu dostavimo elektronskom poštom.

“Taj razgovor nije postojao”

Pored toga što je ostalo nejasno kada je i kako naređenje o evakuaciji doneto, CINS je dobio međusobno suprotstavljene informacije o tome da li je ta naredba preneta poverenicima koji treba da je sprovedu.

U razgovoru sa novinarima CINS-a predsednik obrenovačke opštine Čučković tvrdi da je u četvrtak 15. maja u podne nazvao telefonom Lazara Pejića, predsednika Mesne zajednice Veliko Polje i obavestio ga o odluci Štaba da proglasi evakuaciju Velikog Polja. Čak kaže kako Pejić u tom trenutku “vapi da narod neće da ide, da ne sluša”.

Lazar Pejić, međutim, za CINS kaže: “Taj razgovor nije postojao!”

On ističe da ga Čučković nije nazvao ni tog dana niti kasnije. Niti da je on sam Čučkovića uspeo da dobije.

Isto kaže i Jovica Sinđelić, predsednik Mesne zajednice Poljane, sela koje bilo prvo na udaru Kolubare :

– Nije me zvao, niti me je zvao zbog proglašavanja evakuacije. Niko mene nije obavestio o tome da mora da bude kompletna evakuacija. Vatrogasci su rekli, tad kad su bili, da može, ko hoće, da se evakuiše. Nije bilo na obaveznom nivou, da kažu: “Slušajte ljudi, poplava preti katastrofalna, biće vam život ugrožen, morate ići odavde”, da ja mogu to da prenesem (ljudima u selu).

(O tome šta se dogodilo u selu Poljane, čitajte OVDE)

Posle pucanja nasipa u Velikom Polju, i kroz ova polja je Kolubara krenula ka Obrenovcu. 

Foto: CINS

Premda za sve njih nije bila predviđena evakuacija, nijedan predstavnik 23 mesne zajednice u Obrenovcu, sa kojima je CINS razgovarao, nisu bili upoznati sa razmerama katastrofe koja im se približava.

Dok su njive, dvorišta i 569 kuća Velikog Polja 15. maja velikom brzinom tonuli pod vodu, predsedniku Mesne zajednice Pejiću iz obrenovačke opštine javljeno je da će biti poslati autobusi za evakuaciju.

Koliko autobusa? Dva. Predsednik opštine Obrenovac Čučković ubeđivao je novinare CINS-a da su poslata četiri, ali svi svedoci iz Velikog Polja kažu da su videli samo dva. A i neki njegovi saradnici iz Kriznog štaba:

Dva autobusa su poslata u taj deo koji počinje da plavi, to nije celo Veliko Polje. Naravno, to nije dovoljno za celo selo, nego za stotinak ljudi, ali je možda bilo dovoljno za taj deo koji je tog trenutka ugrožen.

 

(Dragoslav Mršević, član Kriznog štaba Obrenovca) 

To su, međutim, bila jedina dva autobusa ili bilo koja druga prevozna sredstva kojima je trebalo da se evakuišu ljudi i stoka. U Veliko Polje, koje je u četvrtak uveče najvećim delom bilo prekriveno vodom, poslao ih je Krizni štab Obrenovca.

Ljude u selu, prema rečima Gorana Markovića i Lazara Pejića, spasavali su spontano organizovani članovi Mesne zajednice i meštani, koji su sami nabavljali traktore. Kažu da su privatnim kanalima tek oko 18 sati uspeli da nađu dva čamca. Sve to nije bilo dovoljno ni za kakvu ozbiljniju evakuaciju: gotovo 80 odsto kuća u selu Veliko Polje je bilo pod vodom do devet sati uveče.

Čak ni onima koji su potopljeni između sedam i devet sati uveče, niko nije rekao da se evakuišu. U selu nisu imali nikakvu informaciju dokle će nivo vode stići niti bilo kakvu pomoć državnih organa. Ljudi iz Mesne zajedinice evakuisali su one koji su već potopljeni, a niko se nije bavio informisanjem onih koje to tek čeka.

Oni su javili za ta dva autobusa, ali mi smo već počeli sami da spasavamo ljude. Ni pripremu ni obuku nismo imali. Mi smo sami krenuli da spasavamo taj deo sela koji se zove Stankovac, oni su bili najbliže (Kolubari). Ali kako ja da obavestim 700 kuća? Na koji način? Mi smo ujutru bili na nasipu, videli smo vodu i odmah smo počeli da spasavamo prve kuće do dolme (nasipa). (…) Da nismo mi javili da Kolubara nadolazi niko ne bi znao, razumeš, mi smo im javili, mi smo bili na licu mesta… Mi smo, kad smo videli da naglo dolazi, odmah obavestili tog čoveka za te vanredne situacije. (…) Kako ti da evakuišeš ljude kad je voda već počela da se izliva (iz Kolubare)?

(Lazar Pejić, predsednik MZ Veliko Polje)

U kakvom haosu je dokumentacija u vezi sa evakuacijom sela na udaru poplava, svedoči i pomenuti Izveštaj načelnika beogradske Uprave za vanredne situacije, u kojem piše da su autobusi u Veliko Polje poslati uveče oko 22:00, posle sednice Štaba u Obrenovcu. Prema svedočenju stanovnika sela, u to vreme su ta dva autobusa već uveliko, poluprazna, otišla iz Velikog Polja.

Bilo ih je dva i baš nam je onaj vozač – mi smo bili mokri i jedva smo ušli u autobus – rekao: “A gde ste vi, mi čekamo ovde od dva sata”. A nas uopšte niko obavestio nije dok nije došao predsednik Mesne zajednice, to je bilo možda oko šest sati. Mi smo među prvima otišli, bilo nas je možda desetak.

 

(Dragana Stankovac, Veliko Polje)

“Platu nemamo, kuću nemamo, stvari u kući nemamo”

Kao i porodica Ljubinke Marković sa početka priče, ni veliki broj drugih porodica sa kojima su novinari CINS-a razgovarali nije znao kolika opasnost stiže, niti da treba da se sklone. Oni su zbog toga izgubili veliki deo svoje imovine. 

To niko nije ni predviđao niti je javljao šta oko toga. Nismo imali vremena ni iz kuće da izađemo.

 

(Ibrahim Osmani, Veliko Polje)

 

Bukvalno sat vremena ranije da smo znali mogli smo da napunimo obadva auta. Šta može da se podigne na sprat i da se spasi.

(Goran Osmani, Veliko Polje)

 

Prema rečima svih sagovornika CINS-a iz Velikog Polja čije su kuće poplavljene, oni su mogli da spasu makar deo nameštaja i tehnike, kao i vozila i stoku, od koje uglavnom žive.

Mogli smo da izvezemo traktor, ostao bi netaknut. Da izvezemo auto. Svi bi se mi evakuisali negde gde možeš da budeš na sigurnom. Ne bi mi čekali ni opštinu ni nikog.

(Ljubinka Marković, Veliko Polje)

 

Mogli su lepo da kažu ljudima: “Situacija je takva, najbolje je ko hoće – da se spasava”. Ma ne “ko hoće”, nego moraju svi! Mogli smo da odemo u centar sela, tamo je suvo. Da su oni nama rekli šta će da bude, da su to predvideli, ja sam mogao tri mašine, frižider, zamrzivač da odnesem na sprat. Lepo je trebalo nas da spakuju i da se krene, da mi na vreme spasimo nešto. Ovako, platu nemamo, njivu nemamo, kuću nemamo, ni stvari u kući nemamo.

(Zoran Stanković, Veliko Polje)

Niti je, kao što smo naveli, u Obrenovcu i selima oko njega bilo jasno ko evakuaciju treba da naredi – grad Beograd ili sama opština – niti se znalo ko i kako treba da je sprovede.

Evakuacija je jedan od zadataka civilne zaštite. Kada je o Obrenovcu reč, svih 29 mesnih zajednica ima predsednike i zamenike predsednika koji su i poverenici civilne zaštite. To znači da su u slučaju opasnosti dužni da sprovode zadatke civilne zaštite, za šta mesečno dobijaju i novčanu nadoknadu.

Stupanjem na dužnost u Savetu Mesne zajednice nismo dobili nikakve instrukcije ni o postupanju u slučaju požara, poplave, rata ili bilo čega. Siguran sam da nije bilo tako, ali čak i da je tačno da je Čučković (predsednik opštine Obrenovac) rekao Lazaru (predsednik MZ Veliko Polje) da evakuiše selo, kao on ne zna da Mesna zajednica ne raspolaže ni čamcima, ni mehanizacijom, ni ljudstvom?! Ko da evakuiše?! Predsednik da stavi 3.000 ljudi na leđa i da ih odnese u Obrenovac?

(Goran Marković, zamenik predsednika MZ Veliko Polje)

Pomoć u vidu dva čamca – privatna – u selo je stigla, prema navodima Gorana Markovića, između šest i sedam popodne, dok su vatrogasne ekipe došle oko devet sati uveče. Do tada je bila pod vodom i kuća Mileta Jovičića, komandanta beogradskih vatrogasaca, koji živi u Velikom Polju.

Stanovništvo koje je ipak evakuisano iz Poljana i Velikog Polja uglavnom je prebačeno u hotel Obrenovac, osnovne škole Jovan Jovanović Zmaj i Jefimija i u Gerontološki centar. Nepun dan kasnije, upravo će ovo (osim hotela) biti najugroženije lokacije, iz kojih će ljudi – neki po drugi put – biti izbavljani helikopterima i amfibijama.

Dragana Stankovac, jedna od retkih autobusima evakuisanih iz Velikog Polja, smeštena je u osnovnu školu Jovan Jovanović Zmaj – iz koje će posle plavljenja Obrenovca ponovo biti evakuisana – stigla je, prema svojoj proceni, u četvrtak, 15. maja oko 21:00.

Čikovački nasip u Velikom Polju. Kada je probijen u noći između četvrtka 15. i petka 16. maja voda se sjurila ka svega pet kilometara udaljenom Obrenovcu. Istovremeno, po svedočenju Dragog Markovića, koji živi u prvoj kući do nasipa, upravo je probijanje vodenog talasa kroz nasip  spasilo njegovu porodicu sigurne smrti. Foto: CINS

– Tu smo prenoćili i ja oko pola pet čujem onaj narod… Bila sam sva mokra i nisam mogla da ležim, stavili mi samo onu strunjaču da legnem dole u fiskulturnu salu… Ušla sam u svlačionicu, tu su bile klupe, tu sam sela i pokrila se ćebetom i čujem oko pola pet kako narod viče: “Evo je voda, bežite!” – kaže Dragana Stankovac.

Više me bole one konzerve. Bio je period u životu našem kad smo odvajali iz ove kuće, zato smo kupili tamo imanje ono, kada smo deca i ja sa suprugom jeli tri meseca samo krompir. Jeli smo sve četvoro to. Tako smo živeli. Ja sam biciklom išla na posao i vraćala se, on (suprug) peške, da bi prehranili svoju porodicu. Zamisli juče ujutru kad sam ja sela – meni je neko dao konzervu, ja gledam ono, kako su otvorili narezak, meni je pozlilo. Tad mi je pozlilo, jer nikad u životu nisam tražila ništa da mi neko da, ako nisam zaradila. Otišla sam na korito da perem, bilo mi je lakše da radim nešto, da izbacim to, jer ću pući. U grudima se skupilo sve.

(Ljubinka Marković, Veliko Polje, o pomoći u paštetama i mesnim narescima koju su dobijali posle poplava)

Pogledajte galeriju fotografija: Veliko Polje posle poplava

Povezane priče

Čučković i vrtić u Bariču: Sastanak koji je sve promenio

Poplava i suša sve više, država se ne bori protiv klimatskih promena

Obrenovačka nepravda u 5 kategorija

Kopanje šljunka povećalo negativne efekte poplava