Devojka koja je pokrenula lavinu

Lupa nad doktoratima javnih funkcionera, prvo ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića, a potom i funkcionera Demokratske stranke Aleksandra Šapića očekivano je postala sve dalja. Mediji su prvobitni ekskluvizitet rastezali nekoliko nedelja, dok sočnost i rasplet priče nije stigao do vrha (vlasti), a onda, kako to biva – medijska agenda se neprimetno zamenila sledećim „aktuelnim” i „značajnim” događajima. Iako je u svega nekoliko nedelja ova vest prestala da bude broj jedan, vidno je izostavljen pokretač ove značajne teme. Ime Anđele Milivojević provlačeno je kroz redove većine srpskih medija, ali ne u svojstvu revnosne novinarke iz kredibilne redakcije, već osobe čiji rad ministar Nebojša Stefanović u skupštini proglašava „pokušajem državnog udara”, a vladajuća koalicija naziva je „opozicionim plaćenikom”. Ona je ipak, kao što je i do sada radila – pokušala javnosti da predoči šta to ne štima u državi Srbiji. Kako je rekla, vodila se verovanjem da ozbiljnim izveštavanjem i ukazivanjem na sistemske probleme državni organi mogu da se nateraju da se time bave snažnije i efikasnije. Pa je tako rešila da svoj doprinos da i obrazovanju, kao oblasti koja se previše sporo menja, a ključna je za temeljni i dalji napredak svih mladih u Srbiji.

Urednik CINS-a, Branko Čečen, govorio je i u vaše ime kada je rekao da je tekst o doktoratima rezultat saradnje između CINS-a i grupe autora koja je želela da istraži doktorat. Možete li nam reći ko je inicijator istrage?

● Ideja da počnemo da „čačkamo“ novostečene diplome političara je došla nekako spontano, jer se želja nas novinara da počnemo o tome da pišemo poklopila sa željom naučnika iz Britanije da nam u tome pomognu. Pre svega smo želeli da pokrenemo priču o reformi obrazovanja na neki upečatljiv način, a analiza doktorata političara nam se učinila kao najefektniji početak, jer funkcioneri treba da budu oni koji daju primer građanima.

Šta ste očekivali kao ishod čitanja tih doktorata?

● Na početku nismo znali šta možemo da očekujemo kada dobijemo kopiju doktorata gospodina Stefanovića, kao i drugih političara čije doktorate smo tražili, ali nam je ideja bila da javnosti ponudimo pre svega mogućnost da taj rad pročitaju. Kada su naučnici iz Britanije pročitali rad shvatili smo da je priča otišla dalje i da je neophodno da se na argumentovan način ukaže na problem. Taj pojedinačan primer trebalo je da ukaže na sistemski problem kvaliteta dodeljenih doktorskih diploma, kako na privatnim tako i na državnim univerzitetima. Mislim da je sada, dva meseca kasnije, više nego očigledno da problem postoji i da akademska zajednica mora da preduzme ozbiljnije korake ukoliko želi da započne reformu obrazovanja.

Prvi tekst je objavljen neposredno nakon poplava. Da li je tajming za objavljivanje bio pravi?

● Objavili smo analizu rada i istraživanje kada je sve bilo spremno, mada je početna ideja bila da se tekst objavi početkom maja. Odlučili smo da ne bi bilo prikladno da insistiramo sa ovom temom u trenutku kada je naša zemlja bila pogođena poplavama. Zbog toga je tema pokrenuta početkom juna. Pitanje zašto baš sada mi ni danas nije jasno, jer je pravo pitanje po meni zašto se do sada niko nije bavio temom kvaliteta doktorskih diploma, nego su to pokrenula tri naučnika iz Britanije i mala redakcija istraživačkih novinara.

Jeste li nailazili na bilo kakve prepreke, recimo sumnjičavost na fakultetu Megatrend?

● Moguće, ali to svakako ne bi mogla da bude prepreka za naš rad jer su oni u obavezi da odgovore na zvaničan zahtev. Jesu me pitali zbog čega tražim uvid, ali novinar ne mora da odgovara na ta pitanja. Želela bih da naglasim za studente i novinare koji ne koriste zahteve za pristup informacijama, oni su prema zakonu pre svega usmereni ka državnim organima jer državni organi rade za građane i sve što u rade mora biti dostupno građanima. U ovom slučaju, ja nisam poslala zahve državnoj instituciji jer je univerzitet Megatrend privatna firma. Uprkos tome, gospodin Stefanoić je javni funkcioner – bio je predsednik parlamenta, a danas je ministar policije. Javnost ima pravo da zna informacije koje se tiču javnih funkcionera i zbog toga je privatna fima bila u obavezi da mi omogući uvid u doktorat.

Reakcije i posledice znamo nisu izostale. Jesu li vam upućeni određeni pritisci sa strane?

● Ne, niko nije pokušao da nas uplaši niti da nam preti na neki način. Mislim da je to pre svega zbog toga što su ozbiljni političari svesni da CINS radi jako ozbiljno, da ne objavljuje neproverene informacije, da prikupljamo zvaničnu dokumentaciju i nemamo „neimenovene izvore“. Verujem da je za svakog novinara to jedan od načina kako mogu sebe da zaštite, pre svega od tužbi ali i od toga da neko pomisli da može da te nazove, ucenjuje i traži da prestaneš da pišeš.

Ubrzo nakon objavljenog teksta više neugodnih epiteta „kačilo” se za vaše ime. Kako ste reagovali na optužbe da ste nečiji plaćenik?

● To je zapravo interesantno za analizu kvaliteta političkog i javnog diskursa u našoj zemlji. Primetićete da do danas ni jedan političar nije izašao i rekao „ovo što piše u analizi nije tačno“. Umesto toga su se koristili klasičnim logičkim greškama zamene teze jer nisu u stanju da se suoče sa iznetim argumentima. Svako ko se ikada bavio logikom zaključivanja ili debatom jasno to može da vidi. Ipak, normalno je da prosečna javnost poveruje da je priča o doktoratu gospodina Stefanovića zapravo, citiram, „plan policijske mafije da spreči reforme u policiji“. Prilikom ovih napada niko direktno nije pomenuo CINS ili mene. Da jeste, mi bismo, naravno, reagovali. To može da bude neka vrsta pritiska na dalji rad. Nije svejedno kada funkcioner vladajuće stranke u parlamentu izgovori „ovo je državni udar“. Međutim, ako novinar poštuje etičke standarde profesije, lažne optužbe ga neće pokolebati.

Sigurno ste znali kakve će biti reakcije javnosti. Da li su reakcije ministra Stefanovića bile onakve kakve ste predvideli?

● Mislila sam da će gospodin Stefanović drugačije reagovati nakon objavljivanja teksta. Mediji su se dosta pozivali na primere iz Nemačke i Mađarske, čiji su funkcioneri dali ostavke zbog sličnih skandala. Nisam mogla da pretpostavim da li će se to i kod nas desiti, ali sam očekivala odgovorniju i zreliju reakciju od vladajuće stranke. Pre svega zbog toga što komentar premijera Vučića „ovo je najveća glupost koju sam čuo u životu“ ne priliči argumentovanom razgovoru, demokratskoj raspravi i rešavanju problema. A što je još bitnije, ta reakcija šalje mladima poruku iz mogu da zaključe da ako ih neko optuži za plagijat seminarskog, master rada ili doktorata -dovoljno je da kažu to je glupost, bez straha da mogu da odgovaraju za svoje postupke.

Imate li neku ličnu satisfakciju što ste sudelovali u otkrivanju nečeg toliko značajnog?

● Ponosna sam na činjenicu da se o ovoj temi priča, kako u našoj zemlji tako i u inostranstvu i da smo na neki posredan način uticali da to da fakulteti pooštre kriterijume za dodelu doktorskih zvanja, da, na primer, Univerzitet u Beogradu razmišlja da nabavi softver koji bi pomogao u otkrivanju plagijata. Takođe sam ponosna na CINS i veštine koje sam tamo naučila jer su mi one omogućile da budeo deo ove priče. I, naravno, na novinarstvo, jer koliko god da je naša profesija pod stalnom kritikom, najčešće sa razlogom, postoje novinari koji rade ozbiljno, u interesu javnosti.