Početkom januara 2016. godine dvojica maloletnika, braća iz Pakistana, prošli su kroz Srbiju na putu ka Zapadnoj Evropi. Dečak B. putovao je sa navodnim stricem, za koga je državni Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima utvrdio da dete vodi bez saglasnosti roditelja i ne brine o njemu adekvatno.
Drugi brat O. uhvaćen je u pokušaju ilegalnog prelaska granice između Srbije i Hrvatske i smešten je u hraniteljsku porodicu u Šidu.
“On je navodno krenuo kod ujaka u Francusku, tamo je očekivao da će moći da se školuje i da ga čeka svetla budućnost. Sve je ukazivalo na to da ga tamo čeka radna eksploatacija, a da on toga nije svestan”, rekla je Lana Petrović iz Beogradskog centra za ljudska prava.
Nakon smeštanja u hraniteljsku porodicu, O. je počeo da dobija telefonske pozive od brata, koji ga je zvao da dođe u Beograd i pridruži se svojim sunarodnicima. Nakon kraćeg vremena napustio je smeštaj i sa tom grupom nastavio put ka Francuskoj.
Jedanaestogodišnja Avganistanka u pratnji nepoznate žene
Udruženje građana za borbu protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno zasnovanog nasilja (NVO Atina) u svojoj publikaciji iz 2013. godine opisali su primer tada jedanaestogodišnje devojčice M, poreklom iz Avganistana. Ona je pronađena 2011. godine, u pratnji dečaka i žene koja se lažno predstavljala kao njena majka, na graničnom prelazu Horgoš ka Mađarskoj.
Na osnovu falsifikovanih pasoša i razlika u izjavama žene i dvoje dece, policija je tada posumnjala na nameru da se deca eksploatišu.
Kada su odvojeni od žene, M. i dečak koji je putovao sa njom proveli su na graničnom prelazu više od osam sati, a za to vreme niko im nije objasnio šta se događa.
Policija je prepoznala M. kao potencijalnu žrtvu trgovine ljudima i uputila je u Prihvatilište. U toj ustanovi nije bilo prevodioca za njen farsi jezik pa se devojčica teško navikavala na strano okruženje, jezik i kulturu, bila je uznemirena i često je plakala.
Nakon šest meseci provedenih u Srbiji spojena je sa porodicom, koja je u međuvremenu stigla u Nemačku.
Srbija od tada nema informacija o njemu.
Ne postoji efikasan način da se utvrdi prava istina iza ovakvih slučajeva. U poslednjih nekoliko godina značajno je povećan protok izbeglica kroz Srbiju, čime se povećavaju i šanse za zloupotrebu dece koja ne putuju sa roditeljima.
Smeštaj izbeglih maloletnika nije uvek adekvatan i često su okruženi nepoznatim odraslim osobama. Pošto borave u ustanovama otvorenog tipa mogu jednostavno da ih napuste, čime im se gubi svaki trag.
To potencijalno izlaže decu dodatnim traumama i povećava rizik po njihovu bezbednost, uključujući opasnost od seksualnog ili radnog iskorišćavanja i trgovine ljudima, ukazali su sagovornici Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS).
“Sumnjamo da tu svakako ima žrtava trgovine ljudima. Na terenu često vidite decu koja idu u pratnji odraslih, ali ne svojih roditelja i staratelja”, rekao je Pavle Kilibarda, istraživač Beogradskog centra za ljudska prava.
Lidija Milanović iz Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima kaže da se zbog nepostojanja odgovarajućih sporazuma, informacije o sumnjama na trgovinu ljudima ne prosleđuju među državama, što takođe predstavlja veliki rizik.
Evropska policijska agencija Europol u odgovoru na pitanja CINS-a navodi da se trenutno u Evropi ne može ući u trag preko 10.000 maloletnih migranata koji su putovali bez pratnje.
Srbija na udaru krize
Ustanak u Siriji 2011. godine i rat koji je usledio, uspon Islamske države u Iraku i Avganistanu, kao i oružani sukobi u afričkim zemljama uzroci su izbegličke krize, koja je doživela vrhunac 2015. godine.
Kroz Srbiju je prethodne godine prošlo skoro 578 hiljada registrovanih izbeglica pristiglih tzv. Balkanskom rutom, preko Grčke i Makedonije ili Bugarske, da bi nastavili ka Mađarskoj ili Hrvatskoj. Od toga nešto više od 10.600 hiljada bili su maloletnici bez pratnje, pokazuju podaci Agencije za izbeglice Ujedinjenih nacija (UNHCR).
Problemi se javljaju već pri identifikaciji maloletnika, pre svega zbog nedostatka prevodilaca. Takođe, ukoliko izbeglica nema lična dokumenta, a kaže da je maloletan, policijski službenici subjektivno procenjuju da li govori istinu. Procenu otežava i to što bez pratnje uglavnom putuju tinejdžeri.
“Imamo često situacije da policajac jednostavno neće da ih tretira kao maloletnike ako mu deluju starije”, kaže Kilibarda iz Beogradskog centra za ljudska prava.
Iz Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije do objavljivanja teksta nisu odgovorili na zahtev za intervju, kao ni na pitanja CINS-a poslata elektronskom poštom.
Nakon identifikacije, maloletnike vode u jedan od prihvatnih centara, najčešće u Beogradu ili Nišu. Na teritoriji Vojvodine decu primaju u Dom za decu ometenu u razvoju Kolevka u Subotici ili u Sigurnu kuću u Novom Sadu.
Deca koja ostanu u prihvatilištima i izraze nameru da traže azil imaju 72 sata da se jave u jedan od pet centara za azil kojima upravlja Komesarijat za izbeglice Vlade Srbije: u Banji Koviljači, Krnjači, Bogovađi, Sjenici ili Tutinu. Nakon toga treba da uđu u proceduru dobijanja azila. Ipak, kako navode naši sagovornici u tom periodu obično napuštaju centre, često u pratnji osoba za koje tvrde da su im srodnici.
Deca sama i okružena neznancima
Maloletnici koji dođu u Centar za tražioce azila u Krnjači dele četvorokrevetne sobe sa neznancima u oronulim barakama. Sobe su natrpane odećom, ćebadima i ličnim stvarima izbeglica. Zimi su hodnici hladni, kao i kupatila sa čučavcima i nekoliko tuš-kabina, jer se nalaze blizu ulaznih vrata.
Broj izbeglica u centru menja se gotovo svakodnevno. Kada su novinari CINS-a posetili Krnjaču krajem januara bilo ih je oko stotinu.
Smeštaj za izbeglice u Krnjači, Foto: CINS
Upitan za uslove smeštaja, Rade Ćirić, upravnik tog centra odgovara da “ima i gorih – pod šatorima”, ali dodaje da se radi na poboljšanju životnih uslova. Objašnjava da kod njih vrlo retko stižu maloletnici bez pratnje, uglavnom dolaze sa osobama za koje tvrde da su im rodbina, kako ne bi dobili privremenog staratelja.
“Jutros smo imali dvoje, navodno sa ujakom… Jedan dan su bili sa jednim, pa je valjda taj sutradan otišao, a onda su došli iz grada sa drugim, da ih ne bi stavili pod starateljstvo”, kaže Ćirić.
Ipak, prema njegovim rečima, to nije bio slučaj trgovine ljudima, jer su maloletnici sa navodnim ujakom bili dobrovoljno.
“Osnovni problem da bi neko dobio zaštitu je taj što ne možeš da ga ubaciš u sistem na adekvatan način. Ti si danas dogovorio jedno sa njim, sutra se ta priča promenila jer njega nema”, kazao je Ćirić.
Pavle Kilibarda iz Beogradskog centra za ljudska prava ocenjuje da su uslovi u Zavodima u Beogradu i Nišu adekvatni, dok u centrima za azil “ne postoje bilo kakvi uslovi”, a često se dešava da dete po dolasku nestane i da se ne zna da li je otišlo samo ili je postalo žrtva trgovine ljudima.
Institucije ne otkrivaju žrtve
U Zavodu za vaspitanje dece i omladine u Beogradu dve spavaonice sa ukupno 12 kreveta izdvojene su za maloletne izbeglice.
Soba za maloletne izbeglice u beogradskom Zavodu za vaspitanje dece i omladine.
Foto: CINS
Da bi se osećali prijatnije u novoj sredini, na zidovima dnevnog boravka su okačene mape bliskoistočnih zemalja i crteži bivših štićenika koji su nastavili put.
Direktor Dragan Rolović kaže da procenu o tome da li se dete izrabljuje donose na osnovu razgovora sa detetom. Do sada nisu identifikovali nijednu maloletnu žrtvu trgovine ljudima.
“To ne znači da ih nije bilo, ali vi ne možete od njega izvući više od onoga što on želi da kaže”, rekao je Rolović, dodajući da je prošle godine kroz Zavod prošlo između 60 i 70 maloletnih izbeglica i da su svi oni potencijalne žrtve.
Lidija Milanović kaže da ni Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima nije identifikovao nijednog maloletnika bez pratnje kao žrtvu trgovine.
“To ne znači da nema mogućnosti da su deca žrtve, već prosto da je u prijavljenim slučajevima bilo nemoguće razviti dovoljno opravdanu sumnju da možete preduzeti odgovarajuće mere, a osnovna mera je zadržavanje deteta”, pojasnila je Milanović.
Filip Rudić je polaznik Škole istraživačkog novinarstva CINS-a.
Ostavi komentar