Humanost zapravo

U ovoj prazničnoj epizodi donosimo tri naizgled različite priče koje spaja jedna stvar – humanost. Saznajte ko su Deda Mrazovi koji donose osmeh deci oboleloj od raka, kako ruski slikar pretvara beogradsko sivilo u šarenilo, i kako je pas Lili inspirisao borbu za napuštene životinje.

Voditelj i novinar: Stefan Marković

Urednik: Vladimir Kostić

Obrada i dizajn zvuka: Dejan Tomka

Muzika: Rade Sklopić

Produkcija: Centar za istraživačko novinarstvo Srbije

Podrška u realizaciji: Podcast.rs

TRANSKRIPT

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Nova godina. Božić. Ti praznici uvek donesu nešto posebno. Neku toplinu. Radost. Neku nadu. I, iskreno, često deluje da je sve to možda malo… neosnovano. 

I evo nas, usred tog haosa – gužve u tržnim centrima i na ulicama.

Ali, uprkos tome, primećujem i nešto drugo. Nešto što nije na rasprodaji, nije upakovano u ukrasni papir. Suštinu praznika vidim u tome kako činimo dobra dela jedni za druge.

Ova epizoda Glasne žice nije obična epizoda.

Ispričaću ti tri priče o nadi, empatiji… Priče o humanosti. 

[Uvodna špica]

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Moje ime je Stefan Marković, a ti slušaš CINS-ov podkast Glasna žica. 

U ovoj epizodi govorim o onima kojima humanost nije strana. Ko su Deda Mrazovi koji spremaju poklone deci oboleloj od raka? Kako ruski slikar pokušava da od Beograda napravi najlepši grad na svetu? I kako je jednoj devojci pas promenio život.

[Kraj uvodne špice]

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Većina nas Novu godinu će dočekati sa porodicom, sa prijateljima. Razmenjivaćemo poklone, uz hranu i piće. 

Realno, Novoj godini se najviše raduju deca. Međutim, neka deca praznične dane provodiće u bolnici.

Tačnije, u Institutu onkologije i radiologije. Pa koliko ima takve dece?

MILEVA LIČINA: Trenutno na spisku, u našoj bazi podataka imamo 69 dece.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo je Mileva Ličina. Izvršna direktorka Udruženja Uvek sa decom. 

MILEVA LIČINA: Udruženje Uvek sa decom je osnovano 1991. godine sa misijom da pruži podršku i pomoć deci koja se leče na onkologiji i radiologiji Srbije i njihovim porodicama.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Mileva kaže da stvari kao što su bolest ne možeš da predvidiš i da niko od nas ne zna šta ga u životu čeka. Tako je i njenoj ćerki dijagnostikovan rak kada je bila još devojčica – imala je samo 11 godina.

MILEVA LIČINA: Hvala bogu, taj ishod je bio pozitivan i u to vreme kada je ona bila na lečenju, bile su to jake teške godine. Nedostajalo je mnogo toga i dobri ljudi iz Udruženja Uvek sa decom su pronalazili načine kako da se obezbedi – da li su to bili lekovi, da li su to bila medicinska neka pomagala, pa čak i hrana i tako dalje. 

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Kada je sve to prošlo, Mileva je rešila da postane volonterka udruženja koje je pomagalo njenoj ćerki.

MILEVA LIČINA: Kada se završilo lečenje moje kćerke, ja sam osećala i tu neku moralnu obavezu da i ja pomognem drugima, jer to u tom datom momentu i to udruženje pomoglo meni. Odnosno, mome detetu. 

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Danas Mileva pomaže deci oboleloj od raka. Zajedno sa kolegama iz Udruženja Uvek sa decom i timom volentera priprema paketiće za decu koja su u bolnici.

To funkcioniše tako što na njihovom sajtu ili društvenim mrežama možeš da pronađeš šta je sve deci potrebno, da to kupiš i odneseš kod njih, oni upakuju i predaju deci.

Na taj način, ti postaješ njihov licencirani Deda Mraz. A šta je to što generalno traže?

MILEVA LIČINA: To je garderoba, igračke, knjige, tu i tamo poneki slatkiš. Uvek nas pitaju za slatkiše i slaniše, veoma malo, ali to su neke generalne stvari koje po uzrastu mi pravimo njima poklone. Da li je dete od dve godine, od deset godina, od 14 ili 18. Jer na odeljenju se leče deca od nula od 18 godina. Nažalost, ima i tako malih beba.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Pored tih, najmlađi nekad imaju i posebne želje.

MILEVA LIČINA: Neko je poželeo tablet sa olovkom. Neko je poželeo patike. Neko je poželeo posebnu knjigu i tako… Šah ili već… Znači to su stvarno, svako dete je napisalo posebno svoju želju sa svojim imenom i mi smo to objavili na našim društvenim mrežema i evo mogu da kažem da su sve do sada želje ispunjene.

STEFAN MARKOVIĆ: Jesu?

MILEVA LIČINA: Jesu. Mi smo stvarno jako srećni zbog toga. Zašto? Jer pored toga što će biti neke generalne stvari, jako je važno da oni osete radost. A osetiti radost u ovom smislu, kada su ovi pokloni u pitanju, mi to ne bismo mogli obezbediti bez dobrih ljudi i onoga šta oni čine.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Posebnu draž Mileva vidi u tome što pokloni nisu isti za svu decu.

MILEVA LIČINA: Kada u istoj sobi dobije jedan dečak i drugi dečak istog uzrasta i onda oni kao i sva deca, kaže, šta si ti dobio? Pa se onda tu oni igraju sa tim igračkama. Tako i za devojčice, naravno. I znači svaki poklon ima ime i prezime. 

STEFAN MARKOVIĆ: Da li postoji nešto što ne bi trebalo da kupuju ljudi? 

MILEVA LIČINA: Jeste. Znači, u našem dopisu njima stoji da ne kupuju ništa kada su devojčice u pitanu, u smislu češljeva, šnalica, mašnica, jer zbog lečenja, naše devojčice ostanu bez kose.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): U trenutku dok razgovaram sa Milevom, paketići se pripremaju.

MILEVA LIČINA: Oni su ogromni. To su jako velike kese. Ona mala dečica bukvalno se uvuku unutra koliko su ti pokloni bogati. Evo, ja ovog momenta dok pričam o tome, znam kako je bilo i osećam neku pozitivnu jezu. Znam kolika će njihova radost biti.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ali ovo nije jedini način na koji Mileva i njeni saradnici pokušavaju da unesu radost u bolničke sobe pune neizvesnosti.

Udruženje pored poklona za praznike, organizuje i kampove za decu koja su pobedila rak, poklanja perike devojčicama koje su izgubile kosu usled lečenja, a imaju i dve sobe u kojima mogu da odsednu porodice koje nisu iz Beograda, a čija se deca leče.

MILEVA LIČINA: To je stan koji smo mi iznajmili. U sebi sadrži dve sobe u kojima mogu da budu deca sa svojim porodicima, u najvećem broju slučajeva, to su deca koja se nalaze na zračenju.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Za Milevu je najveće zadovoljstvo kada dete pobedi opaku bolest i kada ona ostane negde u prošlosti. Tako je i njena ćerka, koja je sada odrasla i ima sina.

MILEVA LIČINA: Kada prođu godine i kada deca koja su završila lečenje, su završila škole, neki su se oženili, neke su se udale, dobili su potomstvo i onda naše učešće u tome je nešto što je najlepše za nas. 

[REKLAMA]

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Beograd je prepun priča. Ali neke od tih priča nećeš naći u novinama, za kafanskim stolom ili u gradskom prevozu.

Te priče su na zidovima zgrada, dotrajalih beogradskih kućeraka ili vrtićima.

Murali svakodnevno niču, od Mirijeva, preko Dorćola, do Banovog Brda i dalje. Znaš ono, čuveni glumci koji više nisu među nama, pevači, navijači, ali i oni apstraktniji, u kojima se prelivaju boje.

Jedan od onih koji priča priče preko beogradskih zidova je i jedan freskopisac, slikar, Andrej Kolosov. Rus iz Moskve koji se zaljubio u Beograd i Srbiju.

ANDREJ KOLOSOV: Ja sam Andrej Kolosov, akademski slikar, founder Kolosov mural studio.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Andreja sam zatekao na merdevinama u jednom lokalu u centru grada. Četkom je na zid nabacivao crvenu boju. Praktično odmah je počeo da priča koliko voli Srbiju.

ANDREJ KOLOSOV: Zaljubio se u ljude u odnose i uopšte u Serbiju.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Andrej je u Moskvi proveo veći deo svog života. Kao i većina dečaka bio je nestašan. Ali su njegovi roditelji primetili da samo na jedan način mogu da ga umire.

ANDREJ KOLOSOV: Jednom, oni su videli da kad ja uzmem olovku nešto da crtam to je miran. Ko ima decu, taj mene razume odmah, da.  

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): U Srbiju je dolazio jer se zaljubio u učenja vladike Nikolaja Velimirovića. Tako da je njegov prvi susret sa našom državom bio upravo u valjevskom kraju, gde su mošti ovog vladike.

I kada mu se ukazala prilika da upiše fakultet u Srbiji, Andrej je spakovao kofere i krenuo za Beograd.

ANDREJ KOLOSOV: Ja sam zatvorio firmu u Rusiji, otišo ovde i do sad živim tu i volim Serbiju. Završio fakultet. Upoznao ženu.

STEFAN MARKOVIĆ: Srpkinja?

ANDREJ KOLOSOV: Ruskinja. Ali upoznao ovde u Beogradu.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Andrej je u Beogradu završio Bogoslovski fakultet. Inače je freskopisac. To je komplikovana tehnika. Slika se na vlažnom malteru.

A onda je sa zidova pravoslavnih hramova prešao na zgrade, a motive svetaca zamenio je apstraktnim muralima.

ANDREJ KOLOSOV: To sad moderne tehnike. Akrilne boje na vodne osnove koje ide na malter i on ne ide unutra. 

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Da se razumemo, Andrej je profesionalac u svom poslu. Slikanje mu nije hobi ili nešto slično. Od toga živi. Ali uprkos tome, on pronalazi vreme da oslikava i dobrotovne murale.

ANDREJ KOLOSOV: Pokušavam jednom, dvaput mesečno da uradim neki dobrotvorni mural. Kako izaberem zidovi? Ljudi šalju neke zidove ili žele na tom zidu da slika, mi se dogovorimo. On ili kupuje materijal ili ako je to težak mural ja moram da plaćam pomoćnike i oni to isto moraju da urade.I bude neka lepota na njihovim zidovima.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Andrej kaže da želi da Beograd bude najlepši grad. Priseća se svojih prvih dobrotvornih murala. Oslikavao je vrtiće. 

ANDREJ KOLOSOV: A to je bio neki mali vrtić. Neki vrtić. Neki mali zidovi. Zato što tu deca dolaze. Ima ružne ili crtao grafit ili nešto žvrljao po zidovima. I ovo je malo jake boje ulepšali.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Nakon toga, oslikao je obdanište na Zvezdari.

STEFAN MARKOVIĆ: Je l’ imaš predstavu možda koliko imaš humanitarnih murala do sada u Beogradu?

ANDREJ KOLOSOV: Mislim više od 20, sto posto.

STEFAN MARKOVIĆ: Više od 20?

ANDREJ KOLOSOV: Da, a nisam računao. Znam za ovu godinu toliko je ispalo.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Njegove dobrotvorne radove možeš da prepoznaš tako što u njima često dominira crvena boja. Apstraktni su i kako sam kaže voli da spaje mirne boje sa jakim.

A koji su motivi na njegovim muralima?

ANDREJ KOLOSOV: Sad, poslednja dva-tri meseca, radim, slikam cveće. Ono izgleda prosto, lako, ali zato što moj je cilj, da ti kad prolaziš to baš ti bude prihvatljivo. Da ti ne bi dugo gledao u tu sliku, ali ti možeš da gledaš, da podiže unutrašnje stanje.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): I stvarno, na putu do redakcije, skoro svakog jutra iz tramvaja broj pet koji se spušta niz Bulevar prolazim pored tri njegova murala. Baš je ulepšao sivilo oko Cvetkove pijace.

ANDREJ KOLOSOV: Ja sada na primer vidim jedan od prvih murala na Cvetkovoj pijaci, sa cvećem je, kako je mnogo ljudi sada srećno kada ide na posao ili sa posla, da vide tu malo boju u sivi zidovi. Kako to podigne njihovu glavu.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ali na kraju, zašto je Andrej uopšte počeo da radi dobrotvorne murale?

ANDREJ KOLOSOV: Ja volim lepotu i ja verujem što lepota oko nas menja srce ljudima. I kada si tužan, dođeš da vidiš neku sliku i ona ti podigne glavu.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Nalazim se u parku na Dorćolu. Iako je decembar, sunčan je dan. Mnogo ljudi je izvelo svoje ljubimce u šetnju.

Upravo u ovom parku sam se upoznao sa Lili. Glavnom junakinjom ove priče.

ANA DURAKI: Ćao, ćao, drago mi je.

STEFAN MARKOVIĆ: Jesi dobro?

ANA DURAKI: Da. Ovo je Lili.

STEFAN MARKOVIĆ: Sada ćemo da je snimamo.

ANA DURAKI: Radujemo se današnjem susretu.

STEFAN MARKOVIĆ: Maza, a?

ANA DURAKI: Da, ozbiljna.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Verovatno ti je već jasno da govorim o psu. Lili je mešanka džeka rasela i ko zna čega. Ima preslatku dugačku belu dlaku, prošaranu braon flekama. I ima taj pogled koji te odmah razoruža.

Lili hoda na tri šape. Zadnja šapa joj je povređena, ali je to ne sprečava da bude razdragana i da trčkara po parku.

ANA DURAKI: Sa nama je Lili, glavna zvezda ovog današnjeg susreta.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo je Ana Duraki, jedna od osnivačica udruženja za zaštitu životinja Lunje i maze. Udruženja koje je delom i nastalo zahvaljujući Lili.

ANA DURAKI: njena priča, iako smo se nas dve upoznale pre nego što je udruženje formalno nastalo, njena priča jeste u velikoj meri doprinelo celoj našoj misiji.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Pa šta se tu dogodilo?

ANA DURAKI: Ja sam nju videla i upoznala pre sada već više od dve godine, na jednoj pumpi koja je dosta udaljena od Beograda. Vraćala sam se sa puta i bila sam u grupi i spontano smo odlučili da zastanemo i napravimo kafe-pauzu. 

STEFAN MARKOVIĆ: Gde je bila ta pumpa?

ANA DURAKI: Zapravo je pumpa u mestu Pojate kod Kruševca. 

STEFAN MARKOVIĆ: Dobro, dobro, znam.

ANA DURAKI: I zastali smo i odmah nas je dočekala jedna vesela njuškica, kao što vidiš, ona koristi samo tri nogice i nekako nam se odmah približila i zahtevala je odmah da se mazi i da bude deo ekipe, što se kaže.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ali Ana tada nije bila u stanju da udomi ovu simpatičnu lutalicu. Već je imala dosta pasa koja je udomila u privatne pansione. I tako je krenula nazad za Beograd bez nje.

ANA DURAKI: Ona kao da je znala da se u meni dešava neko previranje i doslovno nas je pratila do automobila. I onako igrala se onako malo i grickala za trenerke i onako kao da je vukla da je nosim tamo. Međutim… daćemo je malo privatnosti samo (smeh).

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Lili je kakila.

ANA DURAKI: Stalno sam negde mislila o njoj i negde vrlo oprezno i bojažljivo došla do toga da pozovem pumpu na kojoj je ona bila. (…) 5:32 I javili su mi se radnici i bili su onako dosta prijatni i objasnili mi da ona jeste tu i da boravi tu već neko vreme. I ja sam onako više dobila tu neku potvrdu da je ona dobro, što je malo rizično s obzirom da se pumpa nalazi u blizini auto-puta. I negde sam smirila taj svoj strah, zahvalila se.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Posle mesec dana od tog poziva, Ana i dalje nije imala mira. Ponovo je nazvala benzinsku pumpu da proveri da li je pas i dalje tu.

ANA DURAKI: I kada su mi rekli da je tu, presekla sam i organizovala se da odem po nju i dovedem je kod sebe sa jednom jako optimističnom idejom da ja nju opet dalje udomim, s obzirom na to da sam već imala dosta veliki broj pasa o kojima sam se brinula.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ali to dalje udomljavanje nije išlo. 

ANA DURAKI: I zaista negde i verujem da je to tako i trebalo da bude, tako da, eto, sada dve godine kasnije evo nas zajedno.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Pre nego što je udomila Lili, Ana je pokušavala da skloni pse lutalice sa ulice. Plaćala im je smeštaj po pansionima. Bar onoliko koliko je to bilo u njenoj mogućnosti.

Ali nakon Lili, svoju borbu za napuštene životinje, poželela je da ozvaniči.

ANA DURAKI: Spontano je došlo do toga da moja tadašnja koleginica i sada drugarica se isto bavila ovom temomom. Ona je iz Novog Pazara, tako da je dole nešto ranije osnovana ta inicijativa i onda smo shvatile kako bi bilo baš dobro da se nadovežemo na to i napravimo još jednu inicijativu u Beogradu. Tako da mi sada funkcionišemo kao mreža udruženja Lunje i Maze.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A šta podrazumeva njihov rad?

ANA DURAKI: To podrazumeva događaje, tribine, ulične akcije, događaje koji imaju za cilj prikupljanje sredstava, onda nekada organizujemo konkretnu akciju koja podrazumeva sakupljanje sredstava za jednu konkretnu njuškicu. Dakle, ceo niz dešavanja. Kao i kampanjica koje se pre svega fokusiraju na komunikaciju na društvenim mrežama, prosto, promenu svesti kod ljudi o načinu na koji mi ipak tretiramo ove naše sugrađane krznene.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Pored toga, oni pomažu ljudima oko udomljavanja životinja. I rade baš ozbiljno. Potpisuju ugovor, kontrolišu stanje životinje i slično.

ANA DURAKI: Što znači da mi imamo prosto lične podatke od te osobe i oni naše. Tako da ako se nešto desi mi znamo kako da dođemo do njih, oni znaju kako nas mogu da kontaktiraju. Ugovor upravo definiše to – obaveznu kastraciju, sterilizaciju, imunizaciju, čipovanje i sve te neke stvari koje su u skladu sa propisima, ali podrazumeva i da ti životinju ne možeš dalje da udomiš, ako nas ne obavestiš. Ako dođe do promene bilo kakvih životnih okolnosti i mi moramo to da znamo. 

STEFAN MARKOVIĆ: A kako imate kontrolu nad tim?

ANA DURAKI: To isto radimo mi. Dakle, trudimo se da budemo u komunikaciji sa udomiteljima nakon toga. 

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): I ko bi rekao da je pokretač za ovakav ozbiljan angažman zapravo jedan simpatični pas koji skakuće na tri šape.

ANA DURAKI: Mnogo volim, ja mislim da je to negde ključ kada je Lili u pitanju, taj opet kažem, neutemeljeni optimizam i ta neka neutemeljena radost. Jer ipak kada pogledamo naše okruženje, uključujući stvarno i ovu dnevno-političku situaciju koja nam se dešava, bili bismo u zabludi kada bismo ignorisali kakva je zapravo situacija, ali je onda tu Lili da dokaže da uvek treba biti optimističan, da uvek ima prostora za radost, jer jedino iz tog ugla mi možemo da uradimo nešto smisleno. Jedino sa tim stavom možemo da napravimo neku promenu, tako da je možda to glavni njen poklon meni.

[Odjavna špica]

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Srećni praznici! I sve što želim je da u novoj godini budemo, ako ništa drugo, onda makar malo humaniji.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo je bila Glasna žica. Moje ime je Stefan Marković.

Uređiva Vladimir Kostić.

Obrada i dizajn zvuka Dejan Tomka.

Muzika Rade Sklopić.

Produkcija Centar za istraživačko novinarstvo Srbije.

Podrška u realizaciji Podcast.rs

Hvala na slušanju i srećni praznici.