U aprilu 2015. godine došlo je do svađe i tuče u Parovima, jednom od najgledanijih televizijskih rijalitija u Srbiji, kada je pevač Hasan Dudić više puta udario rediteljku Jelenu Golubović. Dudić je nakon incidenta izbačen iz Parova, a u Trećem osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu su pogledali snimak i – bez prethodno podnete prijave – pokrenuli postupak. Protiv Dudića je podignut optužni predlog za nasilničko ponašanje, ali je kasnije oslobođen optužbi.
Bez obzira na konačni ishod, tužilaštva u Srbiji nisu uvek ovako proaktivna.
Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) otkrio je kako je Srpska napredna stranka (SNS) 2013. godine troškove izborne kampanje u Zaječaru plaćala gotovinom, što je suprotno Zakonu o finansiranju političkih aktivnosti. Agencija za borbu protiv korupcije je u junu 2014. godine upoznala zaječarsko osnovno tužilaštvo sa ovim slučajem, ali tadašnji tužilac i njegov zamenik nisu zabeležili da je sastanak uopšte održan, niti preduzeli bilo šta po tom pitanju.
Tužilaštvo je reagovalo tek kada je CINS objavio tekst o tome u martu 2016. godine, odnosno kada su im se novinari obratili sa pitanjem da li će pokrenuti postupak protiv SNS-a. Tužilac je tada tražio od policije da prikupi dokaze, ali već je bilo prekasno. Slučaj je ubrzo zastareo pošto je istekao rok od tri godine za krivično gonjenje.
U službenoj belešci Tužilaštvo je navelo da prikupljene činjenice pokazuju kako je reč o prekršajnoj odgovornosti, za koju nije nastupila zastarelost, pa je Agencija je u martu 2017. beogradskom Prekršajnom sudu podnela zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. Ovaj postupak je u toku.
Tužilaštvo je bilo prinuđeno da se ‘snalazi’ od samog početka primene Zakonika. Tim propisom su tužilaštvu dodeljene brojne nove nadležnosti, a da to nije bilo praćeno povećanjem budžeta za tužilaštva, povećanjem broja zamenika javnih tužilaca, obezbeđenjem prostorija za preduzimanje dokaznih radnji i slično.
Goran Ilić, predsednik Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca
Tužioci individualno procenjuju da li će pokrenuti istragu o određenom događaju, a to je moguće činiti i onda kada postoji nizak stepen sumnje. Ukoliko je podneta prijava, tužioci su dužni da provere njene navode i odluče o pokretanju istrage, ali problem u praksi nastaje kada prijave nema.
Ne postoji precizno uputstvo koje bi uređivalo proaktivno postupanje tužilaca, a ponekad važnu ulogu u tome da li će tužioci da reaguju ima i medijsko izveštavanje.
Ivan Marković, zamenik tužioca u Trećem osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu, kaže da se samoinicijativne provere vrše tamo gde ima dovoljno podataka. Objašnjava da su u slučaju Parova postupak pokrenuli „tako što je izašao novinski članak, pa smo pregledali snimljen materijal, javno dostupan na Youtube-u, pa tek onda kada smo videli da tu stvarno eventualno ima nešto za postupanje (…) onda smo formirali predmet, iako recimo to nije niko prijavio”.
Prema Markovićevim rečima, nemoguće je proveriti sve novinske tekstove, jer za to nemaju dovoljno ljudi, a „ti tekstovi su uglavnom paušalni (…) neka nagađanja, pretpostavke, izvlačenje nekih zaključaka, uglavnom se ne navode dokumenti ni svedoci“.
Na pitanje CINS-a zašto Osnovno javno tužilaštvo u Zaječaru nije pokrenulo postupak provere zakonitosti finansiranja kampanje SNS-a pred izbore 2013. godine, uprkos informacijama koje su dobili od Agencije za borbu protiv korupcije, Mirko Petković, tadašnji tužilac, rekao je da nije postojala krivična prijava čije navode bi proverio.
Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu, kaže da je Zakonik o krivičnom postupku, čija je primena počela 2013. godine, promenio ulogu tužilaca, od kojih se sada očekuje da budu proaktivniji: „Da ne rade samo procesuiranje dela pred sudom, nego – zajedno sa policijom – i otkrivanje krivičnih dela i pripremu za procesuiranje”.
Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija, problem nedovoljne proaktivnosti tužilaca nalazi u činjenici da je ona „definisana samo kao ovlašćenje, a ne i kao obaveza javnih tužilaca”.
Postupci protiv funkcionera i stranaka: kreni – stani
Prilikom pokretanja i vođenja postupaka tužioci bi trebalo da postupaju po savesti i zakonima, bez uplitanja političkih i drugih interesa. Iskustvo pokazuje da se tužioci teško odlučuju na ispitivanje imovine funkcionera i finansiranje stranaka, čak i nakon dobijanja obaveštenja od drugih institucija, ili saznavanja informacija tokom sudskih postupaka. U nekim slučajevima istrage o osobama na visokim položajima nikada ne budu pokrenute ili brzo budu odbačene.
Goran Knežević
Foto: sns.org.rs
Goran Knežević je 2009. godine na saslušanju rekao da je nešto više od 160 hiljada evra, koje je čuvao u sefu, prikupio u gotovini za potrebe stranke, ali se ni sud ni tužilaštvo time nisu bavili. Povod za istragu nije bila čak ni izjava svedoka koji je tokom suđenja rekao da je u više navrata dao po 45 hiljada evra Kneževiću za finansiranje stranke.
Knežević je sada ministar privrede u Vladi Srbije i član Predsedništva SNS-a, a kada ga je policija uhapsila 2008. godine bio je funkcioner Demokratske stranke (DS) i gradonačelnik Zrenjanina. Te godine je osumnjičen za navodne zloupotrebe sa građevinskim zemljištem, ali je pravosnažno oslobođen optužbi.
U oslobađajućoj presudi Višeg suda u Beogradu navodi se da novac iz sefa jeste bio namenjen izbornim aktivnostima stranke, ali da „postojanje novca (…) nije predmet optuženja“, dok je Tužilaštvo za organizovani kriminal u odgovoru CINS-u navelo da nije prihvatilo navode Kneževića, te nisu proveravali „zakonitost finansiranja političkih stranaka pa ni Demokratske stranke pomenute u predmetu“.
Četiri dana nakon parlamentarnih izbora 2014. godine, Uprava za sprečavanje pranja novca obavestila je Agenciju za borbu protiv korupcije da niz predizbornih donacija SNS-u potencijalno može da znači pranje novca, navodi se u istraživanju Balkanske istraživačke mreže (BIRN). U najmanje 135 bankovnih transakcija korisnici su na svoje račune uplaćivali po 40.000 dinara, a odmah zatim isti iznos prebacivali SNS-u kao donaciju. Nekoliko donatora je priznalo da su im novac dali funkcioneri stranke, suprotno Zakonu o finansiranju političkih aktivnosti.
Sličan obrazac dogodio se pred predsedničke izbore 2017. godine, kada je isti iznos za kampanju Aleksandra Vučića uplatilo 98% od skoro 7.000 donatora.
Više tužilaštvo u Beogradu je reagovalo nakon što im je Agencija za borbu protiv korupcije prijavila slučaj iz 2014, zbog sumnje na pranje novca. Iz Tužilaštva su naveli da je izveštaj vraćen Agenciji na dodatnu proveru, ali su odbili da dalje komentarišu slučaj. Do trenutka pisanja ovog teksta samoinicijativno nisu pokrenuli istragu o donacijama iz 2017. godine.
Mreža za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) u septembru 2017. godine je objavila izveštaj koji je Agencija za borbu protiv korupcije u decembru 2015. dostavila Tužilaštvu za organizovani kriminal, o sumnjivom poreklu novca ministra odbrane Aleksandra Vulina kojim je kupio stan na Zvezdari.
Nemanja Nenadić, programski direktor Transparantnosti Srbija
Foto: CINS
U predistražnom postupku Tužilaštvo je čekalo godinu i po dana na odgovor policije. Nedugo po dobijanju traženih informacija, a dve godine nakon izveštaja Agencije, Tužilaštvo je utvrdilo da nema osnova da je Vulin počinio krivična dela zloupotreba službenog položaja i primanje mita.
Tokom predistražnog postupka policija nije razgovarala sa Aleksandrom Vulinom i tetkom njegove supruge iz Kanade, a koja mu je, navodno, pozajmila novac za stan. Nakon što je policija Tužilaštvu dostavila izveštaj o ovom slučaju, Tužilaštvo nije tražilo da sakupe još dokaza, već je donelo odluku o obustavljanju postupka. Deo predmeta je prosleđen Prvom osnovnom tužilaštvu na proveru da li ima kršenja zakona iz njihove nadležnosti.
Goran Ilić, predsednik Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca i Poverenik za samostalnost pri Državnom veću tužilaca, kaže da se istraga pokreće kada postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo:
„Javni tužioci se veoma često suočavaju sa dilemom da li činjenice i dokazi kojima raspolažu mogu da podvedu pod neki zakonski termin i odluče da li postoje uslovi da se pokrene istraga. Ako je za utehu, taj problem imaju tužioci i u drugim zemljama“.
Nemanja Nenadić kaže da je problem što tužilaštva ne objavljuju dovoljno informacija o razlozima za odustajanje od istrage: „To je naročito problem kada javnost već ima iz drugih izvora mnoštvo podataka o nekom slučaju i kada ti podaci pobuđuju sumnju da je zakon povređen, a tužilaštvo sa druge strane ne kaže ništa o tome na osnovu čega su zaključili da krivičnog dela nema”.
Snalaženje tužilaca
Kako je propisano novim Zakonikom o krivičnom postupku, sva tužilaštva od oktobra 2013. sprovode kompletnu istragu. Prema navodima Državnog veća tužilaca, od tog trenutka se obim poslova tužilaštava skoro udvostručio. Problem efikasnosti pravosudnog sistema tako nije rešen.
Tužilaštvo proaktivno, ali Bagzijev sin imao igračku „hekler“
Prema video snimku objavljenom početkom 2017. godine, Nemanja Milenković, 23-godišnji sin nekadašnjeg pripadnika „zemunskog klana” Dejana Milenkovića zvanog Bagzi, je na Badnje veče pred prijateljima pucao iz pištolja „hekler“. Nakon što se snimak pojavio na internetu, mediji su pisali o incidentu, što je uticalo na to da Treće osnovno javno tužilaštvo pokrene istragu. Milenkoviću su tada odredili pritvor kako ne bi mogao da utiče na svedoke.
Ivan Marković, zamenik tužioca, objašnjava šta se dogodilo nakon što su reagovali u ovom slučaju: „Ispostavilo se da nismo u pravu, čoveku je na kraju pronađen jedan metak. Ispostavilo se da je „hekler“ bio igračka, poprilično skupa, koja zaista potpuno isto izgleda i sve zvuke proizvodi. Hoću da kažem – i tu može čovek da promaši, ali je bar vizuelno delovalo da je to to“. Prema Markovićevim rečima, postupak je u trenutku pisanja ovog teksta bio u toku, a za pronađeni metak odgovornost je preuzela druga osoba.
Goran Ilić kaže da je 40.000 predmeta iz sudova – koji su do tada vodili predistražne radnje – prešlo u tužilaštvo, a ova promena je za jedan broj tužilaca predstavljala nesavladiv priliv.
„Tužilaštvo je bilo prinuđeno da se ‘snalazi’ od samog početka primene Zakonika. Tim propisom su tužilaštvu dodeljene brojne nove nadležnosti, a da to nije bilo praćeno povećanjem budžeta za tužilaštva, povećanjem broja zamenika javnih tužilaca, obezbeđenjem prostorija za preduzimanje dokaznih radnji i slično“, kaže Ilić.
Ivan Marković, zamenik tužioca u Trećem beogradskom osnovnom tužilaštvu, navodi da problem predstavljaju i obaveze koje su tužilaštvima date kroz druge zakone, dok je kadrovski „stanje na nekom nivou od ranije, dosta nezadovoljavajuće i po brojnosti i po organizaciji prostora i svega”.
Među novim obavezama tužilaštava su saslušanja u istrazi i nalaganje veštačenja u predmetima, a moraju da plaćaju troškove iz vlastitog budžeta, objašnjava Marković. Takođe, zbog čestih selidba i reorganizacije, tužilaštva budu u zastoju i do nekoliko meseci. U Trećem osnovnom tužilaštvu za saslušanja osumnjičenih i svedoka imaju svega dva dana zbog nedostatka prostora.
Ukoliko tužilaštva odluče da pokrenu predistražni postupak, rad tužilaca u velikoj meri zavisi od policije koja za njih prikuplja dokaze. Međutim, tužioci ne mogu mnogo da utiču na ono što radi policija.
U noći između 24. i 25. aprila 2016. godine, grupa ljudi sa fantomkama na glavama bagerima je srušila više objekata u Hercegovačkoj ulici u centru Beograda, delu grada koji se naziva Savamala. Ljudi koji su u to vreme prolazili Savamalom kasnije su prijavili da ih je grupa maltretirala, između ostalog da su im oduzimali mobilne telefone i vezivali ih. Policija se te noći nije odazivala na pozive građana da reaguju.
U predistražnom postupku za slučaj Savamala policija Višem javnom tužilaštvu nije dostavljala dokaze 14 meseci, zbog čega je rad Tužilaštva bio u zastoju. Nakon četiri zahteva za dostavljanje dokaza i podataka o postupanju policije, Tužilaštvo je krajem septembra 2016. policiji uputilo urgenciju. Više od osam meseci kasnije, u junu 2017. godine, traženi izveštaj je stigao u Tužilaštvo, ali počinioci rušenja nisu otkriveni.
Goran Ilić, predsednik Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca
Foto: CINS
Goran Ilić navodi da u svakodnevnom radu nema problema između policije i tužilaštva, ali dodaje da je “odnos tužilaštva i policije paradoksalan“: „Ovlašćena lica u policiji u predistražnom postupku su dužna da isključivo postupaju po nalozima javnog tužioca, dakle oni ‘rade’ za javnog tužioca. Sa druge strane, za svoj rad policijski službenici odgovaraju starešinama unutar policije“.
Ilić objašnjava da u malom broju predmeta, u tzv. visokoprofilisanim ili politički osetljivim predmetima nastaju problemi: „Dešava se ono što je i logično – da policija ne postupa ili ne postupa dovoljno efikasno po nalogu tužioca, jer politika ima neki stav o konkretnom predmetu kod tužioca. Da pojasnim, malo je verovatno da će policijski službenik kad ima jedan nalog od tužioca, a drugačija očekivanja od starešine unutar policijskog sistema, postupiti po nalogu tužioca“.
On rešenje vidi u odvajanju jednog dela policije i njegovom pripajanju tužilaštvu, ili da tužilaštvo u svom sastavu ima istražitelje, osobe sa policijskim ovlašćenjima, koje bi postupale „samo u situacijama kada se može očekivati da policija neće dovoljno efikasno ili uopšte neće da postupa po nalogu tužioca“.
Sudija Miodrag Majić napominje da, po Zakoniku, tužioci imaju mogućnost da svaku radnju prikupljanja dokaza i samostalno obave.
„Ako policija ne radi nešto na terenu kako on (tužilac) misli da treba, može da se obrati njihovom nadređenom i, ako vidi da ta stvar ne ide, da ode i sam zatraži dokumenta iz nekog preduzeća, iz policije. (…) Pogotovo u situacijama gde se tužilaštva žale da policija ne odgovara na njihove zahteve. Ništa ne sprečava tužioca da u takvim situacijama, a i u drugim, uradi ono što samostalno može da uradi“, kaže Majić.
Ostavi komentar