01 Jun 2008, 10:01

Komentari (0)

Poslovi i priključenija vladike Pahomija

Kako se vladika Pahomije od optužbi za seksualno zlostavljao maloletnike, «odbranio» terijama zavere o albanskom lobiju koji bi da ovlada prostorom juga Srbije do Niša, stranim obaveštajnim službama sve tvrdeći da je proces koji se vodi protiv njega napad na Srpsku pravoslavnu crkvu.

Piše: Dejan Dimić, Novine Vranjske

Od trenutka kada su 9. januara 2003. godine objavljene ispovesti četvorice dečaka u „Novinama Vranjskim“, sa teškim optužbama na račun vladike vranjskog Pahomija (svetovno ime Tomislav Gačić), postalo je jasno da će slučaj prerasti sudsko – kriminalne okvire. Za krivično delo bludnih radnji sa protivprirodnim bludom nad maloletnicima zloupotrebom službenog položaja, vladika je potom i optužen.

U Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC) je nastala panika… I dok su u Patrijaršiji razmišljali šta da rade i kako da svoj stav o svemu prezentuju javnosti, mnogo preduzimljiviji bio je sam Pahomije (optužen po civilnom zakonu, kao građanin Tomislav Gačić) oslanjajući se na sve prednosti koje mu pruža titula vladike, u svrhu odbrane vlastite „smernosti“. Za njega nije bila otežavajuća okolnost ni to što je protiv njega ustao i deo klera – monahinje, sveštenici, kao i dečaci koji su se školovali za sveštena lica, a ne neko izvan crkve. Uglavnom, na sudskim ročištima se retko pojavljivao, ali kad je dolazio imao je sva episkopska znamenja, ne dozvoljavajući tako ni da se u vizuelnom smislu sudi građaninu Gačiću. Uostalom, u javnosti je i onako objašnjavao kako je afera montirana njemu kao vladici.

Posle prvobitnog šoka, dobri poznavaci vranjske svakodnevice, pa i mnogi vernici, shvatili su da se u stvari ništa posebno novo nije dogodilo – samo je ono o čemu se godinama pričalo u vranjskoj čaršiji, sada postalo poznato i ostatku Srbije. Činjenica da je i zvanično pukla bruka naterala je mnoge da počnu da odmotavaju film o Pahomiju i njegovom dotadašnjem delovanju na jugu Srbije.

Tomislav Gačić izabran je za episkopa vranjskog 28. maja 1992. godine. Već krajem avgusta iste godine, hirotonisan je i ustoličen u Eparhiji vranjskoj. Hirotoniju je obavio patrijarh srpski Pavle, zajedno sa još nekoliko arhijereja SPC. Prisustvovali su predstavnici skupštine Republike Srpske Krajine, članovi Srpske demokratske stranke (SDS), funkcioneri opština Zvornik i Šeković i neizostavni predstavnici Socijalističke partije Srbije (SPS) iz Pčinjskog okruga. Neposredno pre ustoličenja, Pahomije se zapitao: „Gdje je meni iskustvo, gdje mudrost i duhovna snaga za ovo uzvišeno služenje?“

 

Uspon

 

Za razumevanje njegovog životnog puta i uspona u crkvenoj hijerarhiji vrlo je zanimljiv i važan podatak da pedesetpetogodišnji Gačić vodi poreklo iz Bosne. Rođen je u Čečavi kod Teslića, sada u Republici Srpskoj, bio potom iskušenik u manastirima Ozren i Visoki Dečani, gde ga je 1973. godine zamonašio i rukopoložio u čin đakona tada episkop raško – prizrenski, a danas patrijarh srpski Pavle.

Pahomije, kao mlad monah, stiče snažne veze u pravoslavnim krugovima širom sveta, završava najbolje škole i ovladava nesporno visokim teološkim obrazovanjem. Po završetku Bogoslovije u Prizrenu 1976, upisuje Teološki fakultet u Atini, gde je diplomirao 1980. Te iste godine, episkop slavonski Emilijan rukopoložio ga je u čin jeromonaha u manastiru Vavedenje u Beogradu. Pahomije, zatim, u sklopu dvogodišnjih postdiplomskih studija, odlazi u Palestinu, na Sinaj, u manstire Egipatske pustinje, na Svetu goru i u Japan. Po povratku, posle dvogodišnje službe u manastiru Banje kod Priboja na Limu, gde je bio nastojatelj manastira koji pripada Mitropoliji dabrobosanskoj, Pahomije se vraća u Bosnu. Za igumana manastira Papraće u Eparhiji zvorničko – tuzlanskoj postavljen je1985, odakle je nakon sedam godina prešao u Vranje, nasledivši episkopa Savu Andrića (svetovno ime Dragoslav).

Čim je zaslužbovao u Vranju, Pahomije je pokrenuo široku akciju obnove crkvenih objekata na području sedam opština Pčinjskog okruga: o ovom uspehu nepodeljena su mišljenja čak i među njegovim protivnicima. Rekonstruisana je centralna gradska crkva Svete trojice, uvedeno podno grejanje, kupljena zvona koja su trebala da se čuju na trideset kilometara sa desetak različitih melodija…

Međutim, nisu svi bili zadovoljni. Nova zvona se ne oglašavaju ni na najveće crkvene praznike, a novi sat na zvoniku nikada nije proradio. Pristalice Pahomije nije stekao ni kada je zabranio donošenje venaca od veštačkog cveća na groblje u akciji uvođenja Vranjanaca u veru, jer su je „sveli samo na poneki dolazak u crkvu“. Potom je naredio da se oko centralne gradske crkve poseku stoletni borovi, kako se ne bi skupljale vrane, što je kao i nekoliko prethodnih poteza izazvalo revolt. Vernicima se nije sviđalo i što je tražio da se na Aranđelovdan služi žito, što se u Vranju nikada nije činilo. Sledila je zabrana sečenje kolača po kućama, paljenje sveća u crkvi, naređenje da žene unutar hrama moraju imati maramu na glavi, uvođenje običaaj da se prilikom molitve dodiruje pod crkve… Pahomije posebno se pročuo kada je javno obnarodovao ideju da se deca koju roditelji ne žele daju crkvi na usvajanje, što „Žene u crnom“ i još neke nevladine organizacije (NVO) „dočekale na nož“.

 

Politika

 

Vladika nikad nije krio želju da bude u žiži političkih zbivanja. Na pomenu koji je služio povodom osamdesetogodišnjice Kumanovske bitke, na Zebrnjaku u Makedoniji, nije propustio da naglasi da tim činom „ispravljamo nepravdu prema prošlosti, jer onaj ko zaboravlja pretke nema ni budućnost“.

Prilikom posete Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije, Kompaniji „Jumko“, 1994. godine, Pahomije se volšebno zatekao tamo i srdačno rukovao sa, u to vreme, najmoćnijim čovekom u ovoj zemlji. Neki vranjski političari sećaju se da je Mirjana Marković uputila jedva primetan pozdrav vladiki. U teškim vremenima za Srbiju, posebno za jug zemlje, koji je po mišljenju vladike u vanrednoj opasnosti u slučaju mirne ili oružane migracije Albanaca, intenzivirao je svoje političko angažovanje.

Tradicionalne dolaske makedonskih građana na proslavu Dana Republike Makedonije u manastir Prohor Pčinjski, Pahomije je shvatao kao pokušaje da se ugrozi srpska teritorija. Pamte se i fizički sukobi, organizovanje radikalskih batinaša sa juga koji su se u okolini manastira vijali motkama i hladnim oružjem sa Makedoncima.

Vladika Pahomije je uspešno kombinovao politiku i poduzetništvo: kupovinu dela akcija bujanovačkog preduzeća za proizvodnju vode i sokova „Heba“ objasnio je željom da osujeti albanske lobiste koji bi, navodno, da kupe tu firmu.

Vladika Pahomije je spremno dočekao i Peti oktobar. Neposredno nakon inauguracije Vojislava Koštunice za predsednika SR Jugoslavije, iz Vranja put Koštuničinog kabineta krenula je delegacija od nekoliko članova Demokratske stranke Srbije (DSS): predvodiož je vladika lično. Ispostavilo se, kasnije, da je Pahomije želeo da marginalizuje uticaj dotadašnjeg rukovodstva lokalnog odbora DSS, odnosno da na na čelo istog postavi ljude sa kojima je imao neke poslove u sklopu Crkvene opštine.

 

Autoritet

 

Mada Pahomije nikada nije krio nacionalizam, gotovo svi srpski političari redovno su ga posećivali u Vranju, a sa Nebojšom Čovićem, dok je ovaj bio šef Koordinacionog tela dveju vlada za jug Srbije, sarađivao je na obnovi crkva i manastira na području vranjske eparhije..

Vladika je uspešno je okončao i višegodišnji spor sa Ranđelom Veljkovićem, nekada moćnim socijalistom sa juga. Pahomiju nije bilo dosta što je Veljkovića isterao iz dela manastira Prohor Pčinjski koji je uzurpirao za potrebe svog preduzeća, već se nije smirio dok nije iselio i izbeglice koje su tada bile smeštene u konaku. Šikanu je pravdao hitnim preseljenjem prizrenske bogoslovske škole koje nije usledilo.

Pored manstira Pohor Pčinjski, Pahomije je stigao i da se bavi medijima: pokrenuo je verski časopis „Iskon“, luksuznog kvaliteta i dizajna, a eparhija je nedavno dobila lokalnu frekvenciju za emitovanje radio programa u sklopu stanice pod tim imenom.

Pahomije je organizovao veronauku pri eparhiji, mnogo pre nego što je to država učinila u školama, formirao „Čovekoljublje“, humanitarnu organizaciju koja se proslavila deljenjem pomorandži građanima. Formirao je i „Lekare ljubavi“, kao i ambulantu pri eparhiji koja je sarađivala sa grčkim humanitarcima iz „Lekara sveta“. Vladika je svojevremeno nameravao da pregradi deo puta u porti Crkve Sveta Petka, na Šapranačkom groblju u Vranju, da bi tu prodavao grobna mesta. Time je želeo da, na gotovo sasvim popunjenom centralnom gradskom groblju, obezbedi nova grobna mesta za one koji to mogu da plate, a ne žele da ista kupuju na udaljenom Bunuševačkom groblju.

 

Soko

 

Vladika Pahomije je imao je vremena i za sport, pre svega fudbal. Na njegovu inicijativu formiran je OFK „Soko“. Klub je napredovao ekspresno, iz godine u godinu menjao rangove takmičenja i stigao do srpske lige. Omladinci ovog kluba svake godine su o trošku eparhije boravili na pripremama u nekom od grčkih manstira. Kao sponzor kluba, pominjao se Pahomijev lični prijatelj, Grk, izvesni Leonidas, pa se klub jedno vreme i zvao „Soko Leonidas“. Uspostavljena je saradnja sa „Zvezdom“ i „Partizanom“, utakmicama je lično prisustvovao vladika, čak se i slikao sa dečacima. Kada su izvori finansiranja iz nepoznatih razloga presahli, klub je ugašen.

 

 

Disciplinovanje vernika

 

Neimar

Silu i moć vladika Pahomije pokazao je i kao neimar. Dušan Maksimović, arheolog Zavoda za zaštitu spomenika u Nišu, kaže da je vladika 1994. godine samovoljno izvršio nivelaciju terena na površini od oko 400 kvadrata u porti manastira Kacapun, u opštini Vladičin Han.
«Buldožerom su uništeni jasno označeni nadgorbni spomenici na tom mestu i gurnuti u obližnji potok», objašnjava Maksimović. «Stigla nam je dojava da se tamo obavljaju neobični radovi, a kad smo otišli vladika je već obavio zamišljeno. U oltarskom prostoru smo, međutim, pronašli deo nevešto sakrivenih kostiju sa oskrnavljenog groblja. Protiv Pahomija je tada podneta krivična prijava, ali je on na sudu osuđen samo uslovno, a pravdao se time da nije bio prisutan u vreme dok su se ti radovi izvodili».
Inače, po zakonu se u crkvenim portama ništa ne može raditi i kopati bez nadzora stručnjaka. Vladika se na to nije obazirao. Maksimović nastavlja:
«Pahomiju je u martu 1998. godine palo napamet da pored Crkve Svetog Nikole u Vranju, koja je novijeg datuma ali na mestu starog vranjskog groblja, gradi novi konak, iako je jedan već imao u gradu. Trebalo je uraditi i adaptaciju crkve, za šta je naš zavod uradio projekat. Sve ostalo vladika je radio ne pitajući ikoga za savet. Zavod je 6. aprila 1998. presavio tabak, upozorio da se uništava stara nekropola, a radovi izvode bez dozvole. Buldožeri su, međutim, kosti i lobanje več odgurali u Krstilovački potok, o čemu svedoče i fotografije koje poseduje zavod. Međutim, iz nepoznatih razloga prijava nije podneta. Lično su mi se obraćali neki ljudi iz Vranja koji su plakali jer im vladika uništava grobove predaka. Iako sam napisao još jedno upozorenje, ništa nije preduzeto. Uverio sam se da Pahomije može da radi šta god hoće, ruši i kopa gde god hoće. Tih godina je u selu Katun, u opštini Vranje, u jednom grobu pronađen izuzetno vredan zlatan prsten. Vladika ga je poklonio umesto honorara autoru projekta za izgradnju crkve za koju su na tom mestu izvođeni radovi, jednom Nišliji, a o tome sve znaju i stručnjaci Narodnog muzeja u Vranju.
Inače, Narodnom muzeju po zakonu pripadaju sve dragocenosti pronađene na njegovom području, a samo određeni procenat ide vlasniku zemljišta i to ako prijavi dragocenost», kaže Maksimović.

Prvo saopštenje Crkve, posle potresnih priča dečaka u novinama, pokazalo je da je Pahomije tvrd orah i da će proces protiv njega biti prava rovovska bitka. Naime, Sveti arhijerejski sinod SPC nazvao je sve „bezbožnom hajkom, progonom i blaćenjem Crkve“. Ta hajka, požalili su se, posle dužeg niza godina „ponovo oživljava u pojedinim anticrkvenim krugovima kojima očevidno smeta obnavljanje crkvenog života i vraćanje naroda Crkvi“. Sinod je u tom dokumentu sa žaljenjem konstatovao da mediji ne bi trebali da, pre sudske provere, „tako olaku prihvataju i daju u javnost nedokazane insinuacije kao činjenice“.

Umesto da barem probaju da istraže navode dečaka, iz Patrijaršije su pro forme za privremenog administratora Eparhije vranjske postavili vladiku braničevskog Ignjatija, da kao ispita slučaj i podnese izveštaj u Patrijaršiji… Dobri poznavaoci crkvenih pitanja tvrede da je Pahomije bazičnu podršku unutar crkve u teškim trenucima imao u liku vladike zvorničko-tuzlanskog Vasilija, predvodnika tzv. „bosanskog lobija“ u SPC.

Čim se prašina izazvana prvobitnim šokom nakon otvaranja afere malo slegla, Pahomije se, nakon kraćeg povlačenja sa funkcije, gotovo neprimetno i, ako se tako može reći, samoinicijativno vratio svojim redovnim dužnostima, što mu je prećutno odobreno, i ubrzo demonstrirao svoju silu i moć na delu. U svojevrsnom prevaspitavanju pastve, na prvoj liturgiji koju je služio u Crkvi „Sveta trojica“ u Vranju, tražeći od ljudi da se mole za njega, iz crkvene porte silom je izbačen vernik Branimir Stošić, profesor fizičkog vaspitanja, te širom Srbije poznati pevač starih vranjskih pesama. Njega je jedan od Pahomijevih nezvaničnih telohranitelja čuo kako ispred crkve komentariše da čeka vladiku kako bi ga priupitao o istinitosti navoda dečaka u štampi. Vladikin zaštitnik je reagovao munjevito, zatraživši od Stošića da napusti portu, gurajući ga pritom sve vreme grubo ka kapiji crkvenog dvorišta, a sve začinio udarcem pesnicom u stomak. Tako je Pahomije, na svojevrstan način i „u ime Boga“, demonstrirao vlastitu moć i pravo da odlučuju ko može, a ko ne može biti u dvorištu sabornog hrama. Tog dana, iz crkvene porte je izbačena i jedna profesorka gimnazije, jer je izrazila negodovanje što svetu liturgiju služi Pahomije, u vreme kada je pod optužbom za pedofiliju. Vernicima je tako, na najgrublji način, demonstrirano kako ne smeju da se ponašaju i istovremeno obezbeđen teren da vladika i dalje nesmetano drži službu.

 

Pretnje

 

Ovakva demonstracija moći najverovatnije je bila inspiracija za dve fantomske organizacije, Srpski oslobodilački otpor i Srpski oslobodilački front, da redakciji „Vranjskih“, a posebno uredniku Vukašinu Obradoviću i novinaru Goranu M. Antiću, upute pretnje smrću zbog navodnog „blaćenja vladike i SPC“, te nekakve „saradnje s Albancima“. Uz pretnju „otkidanjem glave“, od Obradovića je traženo da sa izvini „ocu Pahomiju“ i da povuče privatnu tužbu protiv njega. „Dosta je neistina protiv Srbije, dosta je izdajnika, kurvi i pedera“, pisalo je u pismu u kome se Pahomije definiše kao „pošten čovek“, dok su dečaci „lažovi koje ste vi (redakcija „Vranjskih“) podmitili».

Pahomijeve zaštitnike iz svih slojeva vlasti nije omelo ni svedočenje sveštenika Branislava Peranovića, kome je vladika još 1995. godine priznao da je seksualno zlostavljao R.S. tada maloletnog učenika bogoslovije, dok je dečak pomagao u eparhijskim poslovima.

„I da je tako, zašto se time baviš“, preneo je Peranović vladikine reči na jednom od sudskih ročišta nakon otvaranja afere.

«Ja sam ga pogledao i rekao: ‘Znači, vladiko, sve je tačno?’ On mi je odgovorio: ‘Eto, dogodilo se’. Pitao sam ga, kako je moguće da se dogodi. On je odgovorio: ‘Dok u grob ne legneš, ne možeš biti siguran šta će ti se dogoditi’, ispričao je Peranović na sudu.

Peranović i ugledni arhimandrit Pajsije, iz manastira Sveti Prohor Pčinjski, nisu uspeli tada da ubede Pahomija da napusti eparhiju. Sam Peranović, kasnije, nije gonjen na Eparhijskom sudu samo zato što je potpisao kompromisnu izjavu da odustaje od svega i odlazi u Eparhiju raško – prizrensku, što je i učinio.

 

Zamagljivanje

 

Dok su svi nakon obelodanjivanja afere pokušavali da nađu odgovor na pitanje da li je moguće da je vladika Pahomije zaista seksualno zlostavljao maloletnike, sam vladika, u svom prvom javnom reagovanju, već je imao plan gde da sumnjičave preusmeri u njihovom traganju za istinom. Pričom o albanskom lobiju koji bi da ovlada prostorom juga Srbije do Niša, stranim obaveštajnim službama koje su platile sveštenicima i „Novinama Vranjskim“ da pokrenu aferu i sličnim teorijama zavere, a sve uperenim protv njega i Crkve, Pahomije je u samom startu skrenuo pažnju ljudi sa slučaja i sudskog postupka, a nagađanje o mogućim uzrocima „obrušavanja“ na njega uspešno preveo u dnevno – politički kontekst, sve tvrdeći da napad ima mnogo širu dimenziju i da je meta čitava SPC.

O slučaju se telefonom raspitivao sam ministar pravde Zoran Stojković, mada to nikada nije priznao. I Snežana Janjić, predsednica Opštinskog suda u Vranju u vreme kada je protiv Pahomija vođen postupak, optužila je krajem 2007. godine Vidu Petrović – Škero, predsednicu Vrhovnog suda Srbije, za pritisak na taj sud u vezi slučaja Pahomije.
«Slušajte, imam pritužbi sa najvišeg mesta na vaš rad, i to u vezi predmeta vladike Pahomija. Glasine u vezi tog predmeta stigle su i do premijera Koštunice», citirala je Janjićeva u medijima predsednicu Vrhovnog suda.

Na kraju je Vrhovni sud, nakon ulaganja zahteva za zaštitu zakonitosti, priznao da je tokom postupka protiv vladike bilo propusta. Ipak, takva odluka ne proizvodi nikakvo pravno, već samo moralno dejstvo koje vladiku ne može ponovo vratiti u proces. Takav rasplet je, po mišljenju sociologa religije Mirka Đorđevića, poguban po Crkvu i društvo. On je mišljenja da se moć duhovnog pastira vranjskog ispoljava na više planova, ali da je politički aspekt svakako najbitniji.

«Meni se čini da nije teško danas odgovoriti na pitanje zašto je vladika Pahomije toliko moćan, ali držim da neke stvari treba precizirati», kaže Đorđević. «Pahomije je, u prvom redu, moćan politički, dakle, ne samo kao crkveni jerarh, jer sebe i vlastitu eparhiju deklariše kao strateški važne i presudno značajne za Srbiju i Srpstvo. To je, naravno, jedna floskula, što svi veoma dobro znamo, jer eparhija ne može imati takav značaj. Namera se vidi i iz činjenice da vladika sve slobodne medije koji istražuju njegov slučaj naziva „šiptarskim lobijem“, a novinare i urednike šiptarskim plaćenicima, o čemu ni slovima ne nudi niti jedan jedini dokaz. Jednostavno, njegova politička moć je tolika da mu se može da čini takve stvari.»

Prema Đorđevićevom mišljenju, vladika Pahomije se izričito oslanja na vlast, i to na deo vladajuće političke elite koji ga otvoreno štiti.

«To se vidi iz činjenice da je i pokušaj ministra pravde Dušana Petrovića da stvari istera na čistac, odnosno problematizuje ulogu sudija u celom slučaju, naišao na otpor i ostao mrtvo slovo na papiru. Vladika Pahomije je moćan i zato šti su danas, inače, vladike moćne u našoj crkvi i igraju naglašenu političku ulogu. Primer je slučaj vladike raško – prizrenskog Artemija, koji je svojoj tituli nedavno dodao i vladika kosovsko – metohijski, a u predizbornoj kampanji otvreno se svrstava uz Koštuničin DSS i Srpsku radikalnu stranku (SRS)», objašnjava Đorđević.

Kada se govori o moći i uticaju vladike vranjskog, prema rečima našeg sagovornika, ne treba gubiti iz vida finansijski momenat:

«Pahomije je, kao i druge vladike, finansijski vrlo moćan. Zna se da uživa veliku pomoć države i vladajućih struktura. Ono što je naročito interesantno i što treba da zabrine je činjenica da vladika sa ovim svojim stavom ima podršku dobrog dela medija, hvala Bogu ne svih, koji iz dana u dan trube kako je sudski dokazano da je on nevin, a problem je nažalost i dalje otvoren, i to u negativnom smislu».

 

Holding

 

Goran M. Antić, dobar poznavalac vranjske društvene zbilje i novinar „Vranjskih“ koji se najviše posvetio „Slučaju Pahomije“, kaže da vladika, najpre, veliku moć akumulira „na osnovu samog formacijskog položaja u hijerarhiji SPC“.

«Sam položaj episkopa, prema Ustavu SPC i crkvenim kanonima, daje episkopu neograničenu moć i on je Bog u svojoj eparhiji», kaže Antić. »Čak i patrijarh mora da traži odobrenje svakog područnog episkopa da bi došao u njegovu eparhiju. Presudna je, ipak, Pahomijeva politička moć, koja se jasno izrazila u sudskoj presudi povodom afere sa decom. Njen bekgraund je strahovit, jer su iza svega, kao krajnji eksponenti vlasti i moći, stajali tadašnji ministar pravde i predsednica Vrhovnog suda, koji su svojim pritiscima na vranjsko, a potom i niško pravosuđe, jasno pokazali spregu crkvene i državne moći, iz koje vladika crpe svoju ličnu moć», kaže Antić.

On ističe i veliku financijsku moć vladike Pahomija: «Eparhija posluje kao jedan ogroman holding. Ima nekretnine, imanja, šumu, vinograde, bavi se voskarstvom, pčelarstvom, proizvodnjom vina i rakije, prodajom i preprodajom grobnih mesta, a ja se ne sećam nijednog primera da je finansijska ili bilo kakva druga kontrola ušla u neku eparhiju da proveri njeno poslovanje. Putevi novca kojim episkop ili eprahija raspolažu, potpuno su nepoznati i nedostupni javnosti. Pogledajte kako izgledaju vladičanski dvorovi i upravo i taj izraz ‘dvor’, po svojoj semantici, govori o jakoj finansijskoj i političkoj moći koju episkop ima u sredini u kojoj stoluje. Mada, monasi, odnosno episkopi, ne bi trebali da poseduju i imaju svoju imovinu, ipak su vladike u eparhijama potpuni gospodari sredstava kojima one raspolažu».

Na kraju, suđenje vladiki Pahomiju izazvalo je nezadovoljstvo stručne i šire javnosti i najgore je što je problem ostao otvoren. Za vreme procesa otvarala su se brojna pitanja vezana za funkcionisanje jednog građanskog društva – odnos crkve i države, duhovnog i svetovnog prava, jednakosti svih građana pred zakonom… Reakcija SPC otvorila je brojne dileme o spremnosti Crkve da se prilagodi savremenim civilizacijskim tokovima.


Komentari (0)
Napiši komentar


Ime i prezime

Komentar




Ne možete da protumačite sliku? kliknite ovde da osvežite
Anketa
Da li je cenzura medija i interneta opravdana u vreme prirodnih katastrofa?
Da, u vreme krize ne treba kritikovati državu.
Nije opravdana, ali odobravam privođenje onih koji šire dezinformacije.
Država ovde neprestano guši slobodu izražavanja, poplave su samo izgovor.
Vučić nas vraća u najgore vreme cenzure, kao kada je on bio ministar informisanja.
Rezultati

Podrzi nas - podrzi CINS