Nekoliko sati pošto je ukrajinski predsednik Viktor Janukovič pobegao iz Kijeva, pojavili su se izveštaji da u jezeru na njegovom imanju od oko 200 hektara, koje se nalazi izvan grada, plutaju dokumenta.
Ovaj posed je medijima bio dobro poznat kao zabranjena zona; novinari nikada pre toga nisu kročili bliže od 200 metara od ulazne kapije, čak i na vrhuncu Janukovičeve otvorenosti i dobrih odnosa s medijima, mogli su samo da priđu ulaznim vratima i dobiju kolače za Dan novinara.
Oni su spasili i objavili dokumenta ukrajinskog predsednika: Natali Sedletska, Oleksandr Akimenko, Ana Babinec, Oleg Khomenok i Vlad Lavrov
Nekolicina aktivista iz opozicionog pokreta Evromajdan došla je tu u potrazi za dokumentacijom koja bi dokazala korupciju, ali ista ta dokumenta su polako tonula u jezero. Neko je pozvao ronioce, koji su počeli da skupljaju papire sa dna jezera. Dmitro Gnap iz Slidstva/TV Hromadske, Vlad Lavrov iz Kijev posta i Oksana Kovalenko iz Ukrajinske pravde bili su prvi novinari na licu mesta. Nisu ga napustili ceo vikend.
Tu je bilo na desetine hiljada dokumenata. Računi plaćeni milionima dolara u gotovini. Pozamašna potrošnja na egzotične životinje i luksuzna dobra. Dokazi o Janukovičevim investicijama. Crna lista lokalne štampe.
Gnap, Lavrov i Kovalenkova su brzo shvatili da ovi papiri nisu samo senzacionalni, već i u opasnosti da budu uništeni, ukradeni ili zaplenjeni. Mnogi su bili zgužvani u velike, vlažne gomile. Ostali su bili spaljivani, među njima i ono što bi mogla biti lista Janukovičevog privatnog vlasništva, kako su novinari zaključili.
Tenziju je podizalo i to što niko nije znao koliko dugo će novinari moći da borave na imanju i da li će u nekom trenutku vlasti pokucati na vrata.
Novinari su tada uradili nešto izuzetno. Odlučili su da, nezavisno od medija iz kojih potiču, najpre sarađuju i spasu dokumenta, a posle izveštavaju o njima. Nije to bila laka odluka. Ali bilo je jasno da ako ne budu nešto učinili, ključni podaci o istoriji njihove države biće izgubljeni.
Već su pristizali drugi reporteri, spremni da zgrabe deo priče i odu. Nasuprot takvima, grupi se pridružila šačica novinara istomišljenika: Ana Babinec sa Slidstva/TV Hromadske; Oleksandr Akimenko, nekada iz Forbsa; Katja Gorčinska iz Kijev posta. Reporterka Radija Slobodna Evropa Natali Sedletska se vratila iz Praga da bi pomogla, a došli su i drugi.
Lavrov, dugogodišnji istraživački novinar, shvatio je da je timu potrebna dodatna pomoć. Kontaktirao je Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP), konzorcijum istraživačkih centara od Evrope do Centralne Azije, gde radi kao regionalni urednik. Sa Janukovičevog imanja, gde je signal za internet bio slab, pozvao je svoje urednike iz OCCRP-a iz Sarajeva, da bi prikupio novac i podršku.
Gnap, Lavrov i Kovalenkova su brzo shvatili da ovi papiri nisu samo senzacionalni, već i u opasnosti da budu uništeni, ukradeni ili zaplenjeni. Mnogi su bili zgužvani u velike, vlažne gomile. Ostali su bili spaljivani, među njima i ono što bi mogla biti lista Janukovičevog privatnog vlasništva, kako su novinari zaključili.
Tim je kontaktirao novinara veterana Olega Khomenoka, istraživačkog trenera u dve nevladine organizacije koje se bave novinarstvom i medijima, Internews i Scoopa. Khomenok je pojurio na lice mesta sa laptopom i složio se da bude logistički koordinator. Neko je pozvao državni arhiv da donesu grejnu lampu da bi osušili dokumenta, i arhivista je stigao.
Ostatak prethodnog vikenda proveli su vredno “pecajući” dokumenta i sušeći ih. Reporteri su brzo shvatili, da ako ne razdvoje vlažne gomile papira i osuše ih odvojeno, oni će se pretvoriti u kašu, i više se neće moći spasti. Tim je zauzeo kućicu za čamce tokom prve noći, i sledećeg dana se preselio u raskošnu kuću za goste na imanju da bi rasporedio još dokumenata. Ta kućica je postala njihovo sedište. Ispred je znak koji kaže “Novinarsko istraživanje u toku – ne uznemiravaj”.
Lavrovu nije promakla simbolika.
“Vila za goste je bila jedno od najzatvorenijih mesta u Ukrajini i možda celoj Istočnoj Evropi”, kaže on. “To je mesto gde je priman Vladimir Putin, a sada su ga u istraživački centar pretvorili novinari i dobrovoljci koji traže transparentnost i odgovornost. Možete li da zamislite to? Da mi je neko ispričao tako nešto pre nedelju dana, rekao bih im da su blesavi”.
U jednom trenutku više od pedeset osoba je bilo tu, pokušavajući da pomogne. Hrana, namirnice, prevoz i ostale potrepštine su neprekidno donosili ljudi koji su podržavali posao. Reporteri su morali da sistematično odvoje, osuše, zavedu i kopiraju svaku stranu.
U međuvremenu, svako kucanje na ulazna vrata pravilo je uzbunu na imanju jer su očekivali da će policija pokušati da izbaci brigadu građana. Naoružani protestanti su došli da bi obezbedili imanje. Za to vreme tekli su pregovori između protestanata i zvaničnika.
U trenucima odmora, novinari su čitali – ne za svoje priče, već da otkriju gde bi ostali dokumenti mogli biti. U ponedeljak, novinari su pošli u Suholučiju, lovački klub koji su posećivali Janukovičevi saradnici, i Honku, Janukovičevu glavnu kuću. Taj proces traganja za dokumentima još uvek traje.
U međuvremenu, samo nekoliko sati nakon što je Lavrov pozvao OCCRP, njihovo tehničko osoblje u Bosni, Dan O’Hjugin i Adem Kurić, počelo je da dizajnira veb sajt i sprema mesto gde će dokumenta biti postavljena. Koristeći alate sa Document Clouda, O’Hjugin je napravio sistem za prikazivanje. U ponedeljak, drugi novinari su već zahtevali da se objave i ostala dokumenta, zaintrigirani onim što je do tad objavljeno.
U napetoj situaciji koja karakteriše Ukrajinu, zavere se brzo formiraju. Da bi demonstrirali svoju transparentnost, organizatori su požurili sa postavljanjem dokumenata. Već rano u utorak, skoro 400 dokumenata, delić od procenjenih 20.000-50.000 dokumenata, postavljeno je na sajt. Na desetine se dodaju iz sata u sat.
Novi sajt je www.yanukovychleaks.org.
Veb portal Janukovičliksa dizajnirali su i postavili Dan O’Hjugin i Adem Kurić iz OCCRP
Iako su počeli da postavljaju dokumenta na mrežu čim su mogli, grupa novinara znala je da će veći deo medija ignorisati dublje priče. Brzo su odlučili da naprave tim od desetoro da mukotrpno rade na najvažnijim pričama – pričama čije će pisanje i objavljivanje potrajati nedeljama.
Ukrajina je, na mnogo načina, idealno mesto da se ovako nešto desi. Štampa se s godinama izveštila u izveštavanju o tajnama vlasti, korupciji i of-šor vlasništvu. Tokom poslednjih 20 godina, ukrajinski mediji su sagradili impresivnu tradiciju istraživačkog novinarstva. Nekoliko malih istraživačkih centara postoje i rade širom države.
Uz podršku grupa kao što je Regional Press Development Institute i zapadnih donatora, nezavisni mediji Ukrajine čak su bili domaćin Sedme konferencije Global Investigative Journalim Networka 2011, koja je u srcu Kijeva okupila oko 500 “makrejkera” iz 75 država.
“Hrabra ukrajinska štampa se prirodno upustila u istraživačko novinarstvo”, kaže Dejvid Keplan, direktor Global Investigative Journalim Networka. “Ono što vidite je rezultat godina treninga, umrežavanja i izveštavanja u vrlo teškim uslovima”.
Novinari željno iščekuju prelaz sa spašavanja dokumenata na izveštavanje o njima. Čeka ih još puno posla. Ali za sad bar imaju veliki deo dokumenata i čudesnu ironiju.
“Sada smo mi zauzeli Janukovičev prostor, i istražujemo njegovu korupciju i nedela”, rekao je Lavrov. “To je neverovatno”.
Prevod: Rastko Simić
*****
Dru Saliven je novinar i stručnjak za razvoj medija koji je gotovo deceniju radio u Istočnoj Evropi i Evroaziji. Osnovao je Centar za istraživačko novinarstvo (CIN) u Bosni i Hercegovini u 2004, gde je bio direktor i urednik, a danas je urednik-savetnik te organizacije. Učestvovao je u osnivanju OCCRP-a i bio prvi direktor te organizacije, koja predstavlja regionalni konzorcijum istraživačkih centara, gde i danas radi kao urednik-savetnik.
Ostavi komentar