Ako je neko pomislio da je istraživačko novinarstvo udavljeno u ovoj radikalskoj čaši kisele vode, prevario se. Naš mlađi kolega Stevan Dojčinović potrošio je oko godinu dana marljivog rada (uz pomoć koleginica i kolega iz Centra za istraživačko novinarstvo Srbije – CINS) na slučaj Darka Šarića. Dok je Šarić na sudu, izvaljen i žovijalan, izvaljivao svoje besne gliste, papaje i ostale tropske budalaštine, Stevan Dojčinović je radio. Nije ga mrzelo da putuje po Italiji i Americi i još nekim zemljama, da razgovara sa tužiocima, policajcima i kolegama. Išao je, dakle, od samih početaka izgradnje imperije koja se – vođena inteligentnim i pronicljivim umom Darka Šarića – kvalifikovala za evropsku, ako ne i planetarnu finansijsku silu.
Knjiga ima tri poglavlja: Droga, Novac i Politika, što je logičan redosled elemenata carstva, neodvojivih i uzročno-posledično povezanih. Od droge nastaje novac (100 dolara neto profita od jednog dolara kojim je lišće koke plaćeno siromašnom latinoameričkom seljaku, posle svih troškova); novac treba proprati, isprati i oprati do trenutka kada se može uložiti u legalne tokove, gde na scenu stupa politika.
Mnogo je gluposti nalupetano u međuvremenu na temu Darka Šarića i njegovih investicija u Srbiji i Crnoj Gori. Bilo je tu nepravdi koje će tek kraj suđenja donekle rasvetliti. Naime, Šarićevi novci pojavljivali su se u ponekad zaista nesumnjivim oblicima, posle prolaska kroz mnoge spretne ruke i lepljive prste širom planete, pa dobronamerni poslovni partner može sada da tvrdi (kao što mnogi i tvrde) da ni pomisliti nije mogao odakle te pare. Uostalom – dokažite mu da je znao ili slutio da su pare bile Šarićeve. Sve i da jeste – dokažite. U tome je i suština modernih belosvetskih finansija i tokova novca koji je otuđen (u Marksovom smislu), opredmećen kao entitet po sebi, bez roditelja. Velike službe ozbiljnih zemalja mogu da tim roditeljima uđu u trag, ali to košta. Sećam se da mi je jedan visoki bezbednosni funkcioner pričao sledeću priču: da mu dolazi u posetu kolega i brat u Hristu iz jedne jako važne prijateljske velike sile; čovek se smrzao od straha da šta će ga ovaj pitati – o Mladiću i Hadžiću i već možete misliti, a kolega kaže da njih zanimaju tri čoveka. Ovaj moj se ohladio, a čovek kaže: Šarić, onaj trgovac oružjem (da ne kažem sad koji, znate i sami), a Mladić dolazi tek na kraju, onako – ako može. Čime se Darko Šarić bavi ovde se u upućenim krugovima slutilo najkasnije 2004. godine; to znamo pouzdano i o tome je „Vreme“ već pisalo kad je bruka u Urugvaju pukla. Tada je Šarić bio – u lokalnom žargonu – „beogradski Eskobar“.
Nekoliko godina, skoro kao u slučaju Kosmajca, za kojega ministar unutrašnjih dela Stefanović dr Nebojša ovih dana obećava da će mu stati na rep, Šariću se ništa nije moglo dokazati – sve do one zaplene u Urugvaju, kad se kokain prosuo i sve pobelelo. Hladno i racionalno gledano, Darko Šarić je očigledno bio čovek sposoban i inteligentan, vičan da prepozna gde je novcu lepo i prijatno. Sve se to iz ove knjige lepo vidi, a u delikatnijim segmentima i nazire. Ništa drugo Šarić nije radio nego što rade njegovi poslovni partneri i slavni prethodnici: nađe finansijske stručnjake koji će pare provući kroz niz Miki Maus banaka i firmi koje postoje samo u fiokama određenih advokatskih kancelarija u Delaveru, SAD, po raznim egzotičnim ostrvcima i sličnim, čak i uglednijim, destinacijama. Naravno da su se svi ti posrednici i fixeri lepo ugradili u posao; bez njih ne može.
Kako se Darko Šarić ipak okliznuo? U redu za taj tovar kokaina iz Urugvaja: tu su ga napipale američka DEA i druge iznervirane planetarne agencije koje to ne vole. Uprkos tome, mogao je – teorijski barem – da se nekako izvuče kroz taj lavirint investicija, hedž fondova, anonimnih računa itd. Okliznuo se, međutim, zbog balkanskog, montanjarskog, da ne kažemo seljačkog motiva: da se pravi važan, ali i zbog iste takve opsesije nekretninama koja je mnogima smrsila konce. Da je svoje novce držao po kojekakvim belosvetskim bankama koje ne pitaju mnogo (što više para – to manje pitanja), da se nije isticao po Srbiji i Crnoj Gori, možda bi se i bio nekako izvukao.
Tu je negde, dakle, korist od ove marljivo istražene i savesno napisane knjige. Stevan Dojčinović napravio je nekog reda u toj naizgled haotičnoj priči o Šariću i parama.
*Tekst objavljen u nedeljniku Vreme, 30. oktobra 2014. godine
Ostavi komentar